Moralna otupelost i ravnodušnost

Jedan narod pre nego što propadne otupi, govorio je čuveni ruski anarhista Mihail Bakunjin. Da li smo mi danas došli do te granice otupelosti kada je moralni relativizam postao način ponašanja, a osećaj za elementarnu solidarnost i moralnu odgovornost nestaje sve više iz naših života? Ravnodušnost i moralna otupelost kao da postaju naša druga priroda. Više niko ne spominje stid, tu zaboravljenu i prezrenu reč, kao prvu branu pred sve većom i razornijom navalom prostaštva i nasilja.
Ova pojava je posebno došla do izražaja u nedavnim reagovanjma roditelja dece u Novom Sadu i Pirotu koja su učestvovala u maltretiranju i šikaniraju njihovih školskih drugova. Čak se mogao čuti stav nekih roditelja, koji su inače bili veoma uzdržani u osudi nasilnog ponašanja svoje dece, da se nasilje nije ni desilo u školskom dvorištu. Kao da to menja nasilničku suštinu ovih događaja i izmešta ih iz zone moralne i zakonske odgovornosti. Roditelji su jedino bili nezadovoljni zbog toga što su ovi brutalni primeri nasilja dospeli u javnost. Žaljenje su izrazili samo zbog toga što njihova nestašna deca neće moći da se pojave u punom sjaju u glamuru na proslavi male mature. Jedini izuzetak je majka devojčice iz Pirota koja je imala dovoljno građanske hrabrosti i moralnog integriteta da osudi ovakvo nedolično ponašanje pre svega svoje ćerke, pa onda i svih ostalih aktera sramnih dešavanja.
Prosto je neverovatno da u burnim reagovanjima roditelja nije bilo nijedne reči saosećanja za žrtve maltretiranja, nijedne reči prekora i osude za neprilične i neodgovorne postupke i ponašanje njihove dece. Nehumano roditeljsko ponašanje svedoči da je u našem društvu već pređena ona granica kada se gube svi moralni obziri i nastaje raspad moralnog ustrojstva na kojem i počiva svako stabilno društvo. Gotovo svakodnevni slučajevi nasilja među našim srednjoškolcima i mladim ljudima govore da su daleko poodmakli procesi razgradnje moralnih uzora i normi, da nestaje osećanje pristojnosti i solidarnosti i da se društvo kreće u pravcu neke vrste prirodnog stanja u kojem važi zakon jačeg i bezobzirnijeg. Šta možemo očekivati u budućnosti od dece koja su izgubila osećaj za moralne granice i principe, jer ih nisu mogla ni videti nii usvojiti u njihovom najbližem životnom okruženju. Ovakav način ponašanja i reagovanja se sasvim skladno uklapa u dominantnu medijsku sliku u kojoj je prevagu odavno odnelo tabloidno veličanje nasilja i brutalizacija svakodnevnog života. Pojedini mladi ljudi se samo uklapaju u ovako ponuđenu sliku sveta u kojoj je nasilje sastavni deo prihvatanja i razumevanja prilika u kojima živimo.
Nasilje je u percepciji i usvajanju savremene slike sveta postalo normalno, poželjno i prihvatljivo, jer se ono neprestano glorifikuje. Kao da je ono sada postalo najbitnija ulaznica za ulazak u surovi svet odraslih u kojem više nema mesta za racionalno i razumno razrešavanja najbezazlenijih, čak i slučajnih sukoba i konflikata. Deo naših mladih ljudi se samo uklapa u ovako postavljenu sliku sveta i tako produžava zatvoreni krug brutalnosti i surovosti. Ko su danas uzori za naše mlade ljude, ličnosti sa kojima se poistovećuju, ideali u koje veruju i koji ih inspirišu? Estradizacija i banalizacija našeg celokupnog društvenog i političkog života dovela je do toga da se uzori traže u fabrikovanim medijskim junacima koji oličavaju ispraznost, primitivizam, iščašenost i odsustvo elementarne kulture i pristojnosti. Mi smo danas društvo u kome ne funkcionišu toliko potrebni racionalni autoriteti, pa nije čudo što se pojavljuju okrutni i bezosećajni mladi ljudi.