foto (BETAPHOTO AP Photo/Darko Vojinović)Svaki put kada stanete na benzinsku stanicu i posmatrate brojeve koji se vrte na totalizatoru, vi ne kupujete samo gorivo. Vi direktno učestvujete u najsloženijoj geopolitičkoj igri modernog doba. Naftna industrija Srbije (NIS) odavno je prestala da bude samo privredni subjekt; ona je danas lakmus papir naših odnosa sa svetom, glavni stub državne kase, ali i dom za hiljade porodica koje žive od mirisa benzina. U svetu gde je energetika postala najjače oružje, NIS se nalazi u specifičnom procepu.
Naslov stare ruske melodrame „Moskva suzama ne veruje“ danas je surova deviza naftnog tržišta na kojem emocije ne postoje, već samo interesi i goli opstanak. Kao kompanija u većinskom ruskom vlasništvu, NIS nosi teret globalnih sankcija koje su direktno udarile na njen „krvotok“. Prekid dopremanja ruske nafte preko Jadranskog naftovoda (JANAF) nije samo tehnički problem, već jasna politička poruka Brisela: energetska zavisnost od Istoka nosi cenu koju Srbija mora da kalkuliše svakodnevno.
Srbija se tu našla u poziciji šahiste koji mora da igra sa figurama oba pola u partiji gde remi ne postoji. Dok nas vlasnička struktura strateški veže za Kremlj, novi horizont neizvesnosti postao je 20. februar 2026. godine. To je ključni datum do kojeg važi trenutno produženje licence, odnosno administrativno izuzeće od sankcija Evropske unije koje NIS-u omogućava da operativno diše. Ovo produženje licence nije samo formalnost; ono je dozvola za uvoz zapadne tehnologije i rezervnih delova bez kojih bi Rafinerija u Pančevu, projektovana po najsavremenijim standardima, brzo ostala bez daha. Bez te licence, kompanija bi se našla u operativnom „slepom crevu“, jer Moskva ne veruje u naše unutrašnje dileme, a Brisel ne prašta pokušaje neutralnosti dok se ponovo ispisuje energetska mapa Evrope.
Razlog zbog kojeg država Srbija sa tolikom strepnjom prati svaki pokret NIS-a nije samo energetska bezbednost, već surova fiskalna računica. NIS u budžet Srbije godišnje uplati oko 2,1 milijardu evra, što predstavlja skoro 12% svih budžetskih prihoda zemlje. Praktično, svaki osmi dinar koji država potroši na penzije, škole, bolnice ili nove autoputeve, dolazi direktno ili posredno iz poslovanja ove kompanije. Najveći deo ovog doprinosa čine akcize na derivate, koje godišnje u državnu kasu sliju oko 185 milijardi dinara. Kada se tome doda preko 35 milijardi dinara od PDV-a i carina, kao i direktna dividenda od preko milijardu dinara koju država inkasira kao suvlasnik, jasno je da je NIS „krvotok“ ne samo energetike, već i javnih finansija.
U jeku ovih pritisaka, uloga mađarskog MOL-a u javnosti se sve češće pominje kao potencijalna „izlazna strategija“. Ulazak MOL-a u vlasničku strukturu NIS-a ne bi bio samo ekonomski potez, već pokušaj da se kompanija prevede pod okrilje Evropske unije. Takav scenario bi, na papiru, trajno rešio problem sankcija i licenci, pretvarajući NIS iz „ruskog balasta“ u deo evropske energetske porodice, čime bi se otvorili svi trenutno poluzatvoreni ventili ka Zapadu. Ipak, to bi značilo i priznanje da je u energetskom ratu neutralnost postala preskupa privilegija. Za Srbiju bi to bio prelazak iz jednog zagrljaja u drugi, u nadi da će novi partner doneti manje političkog rizika.
Dok se vuku ovi krupni potezi na globalnoj mapi, u mom Pančevu stvarnost je opipljivija. Svakog jutra, kada sa prozora stana pogledam ka horizontu, vidim dimnjake Rafinerije – te visoke čuvare grada koji pulsiraju životom nezavisno od toga šta govore vesti. Pod tim dimnjacima ne odvija se visoka politika, već svakodnevna borba i radna disciplina koja hrani hiljade porodica. Istina je, na sreću nas Pančevaca, mnogo stabilnija od senzacionalističkih naslova. Rafinerija nije postala „grad duhova“; proces modernizacije zahtevao je očuvanje stručnog kadra. Za Pančevo, Rafinerija je generacijski zavet – tamo rade porodice koje su preživele i 1999. godinu i brojne teške tranzicije. Strah tih ljudi danas nije strah od prestanka rada mašina, već od neizvesnosti koju donosi globalna etiketa pod kojom rade. Zadržati preko 5.000 ljudi u sistemu bez masovnih otpuštanja u godinama krize predstavlja temelj socijalnog mira čitavog našeg grada i Južnog Banata.
Budućnost NIS-a nije samo pitanje cene barela na berzi. To je pitanje opstanka Srbije kao funkcionalne ekonomije. Svaka destabilizacija ove kompanije predstavlja direktan udar na fiskalnu stabilnost zemlje i sudbinu hiljada porodica. Srbija se nalazi pred strateškim izborom: potrebna nam je kompanija otporna na spoljne šokove, ali i vlasnički model koji u budućnosti neće biti balast. Moskva možda ne veruje suzama, ali Srbija mora verovati isključivo u sopstvenu sposobnost da zaštiti izvor koji puni njenu kasu i čuva dostojanstvo ljudi koji tu naftu pretvaraju u životnu energiju naše zemlje. Jer na kraju, kada se svetla geopolitičke pozornice ugase i veliki igrači napuste sto, ostaje samo gola istina: nafta je možda ruska ili mađarska, ali su budžet i sudbine ljudi koji je prerađuju – isključivo naši.
Autorka je novinarka iz Pančeva
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
