Motka u rukama naroda

Ne treba od predsednika očekivati da ulazi u detalje, ima on pametnija posla nego da se bavi nezrelim koščicama zabludelih studenata.

Uostalom, ni ruka koja udara ne treba o tome da razmišlja, a i ne ume, jer ruka ne poseduje mozak, neka samo, ako može, poštedi glavu, da demonstrant ipak preživi. Ali, neka ne bije nežno, kako reče glumac, kakva nežnost, motka je za njih, reče predsednik. Međutim, motku nije stavio u svoju ruku, već ju je metnuo u ruke naroda. I šta će sada biti? Hoće li je narod iz predsednikove mašte upotrebiti? „Važno je da policija bude prisutna na ulicama, jer ona štiti blokadere. Kad bi narod video da policija nije u stanju da obezbedi pravni poredak, narod bi uzeo motku u ruke“, rekao je novinarima u Čačku predsednik svih građana.

Znači, prava je sreća za studente što policija interveniše a ne neko drugi, i treba da pevaju dok ih hapse i tuku, jer nisu ništa te smešne palice uniformisanih lica u poređenju s eventualnim motkama predsednikovog razjarenog naroda, doduše imaginarnog. Ipak, oni koji nisu imaginarni, ali kao da dolaze iz nekog paralelnog sveta – jesu maskirani batinaši koje za ovu priliku možemo zamisliti u nekakvim kavezima, odakle se puštaju s vremena na vreme sa zadatkom da još neku mladu kost polome.

Pošto većina privedenih studenata i građana ipak biva puštena, ono što se ovih dana dešava na ulicama liči na rekreativni ribolov, kada upecane ribice vraćate u vodu. Samo ovde „ribolovci“ previđaju da povratak u vodu znači povratak na ulicu koja je neizmerni izvor inspiracije. Studenti i građani čas su ovde, čas onde, potisneš ih na jednom mestu, pojave se na drugom, po principu spojenih sudova.

Da li će doći do primene sile od strane organa reda, izgleda da malo zavisi od toga šta konkretno rade učesnici blokada, nego od naređenja koja su dobili, te se ponekad čini kao da imaju zadate kvote – na tom i tom mestu uloviti toliko i toliko studenata. Ipak, da li će i koliko u toj akciji biti nasilni, čini se da zavisi i od njihove savesti i mentalnog sklopa, od apetita prema upotrebi sile, od toga jesu li uopšte policajci ili maskirani nasilnici u službi režima. Oni iz kaveza.

Ali, da se vratimo na predsednikov narod kome je svega dosta i samo što nije uzeo motku u ruke. Ponovo imamo problem sa definicijom naroda u Srbiji. Ko to jeste, a ko to nije. Građani koji predvođeni studentima svakodnevno masovno izlaze na ulice tražeći oslobađanje uhapšenih, kao i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, iz perspektive prvog čoveka ove države nisu narod, ali ne znamo šta su.

Čak su i fašisti, hulje i teroristi nekakav narod – loš, ali ipak narod. I nije važno što su na ulicama čitave porodice, mala deca, velika deca, starice i starci, kućni ljubimci. Ako se i složimo s predsednikom da kuce nisu narod – slatke su, ali narod nisu – šta je sa svima nama ostalima? Ne, vi niste narod, reče on, narod su oni s motkama.

Vi ste imbecili, i to reče, koji hodaju preko pešačkih prelaza tamo-ovamo. Pitam se da li je glumio da ne shvata duhovitost takvih akcija, ili istinski ne razume duh Beograda i ovog naroda. Uostalom, da razume, da iole oseća pripadnost gradu u kome je rođen, ne bi mu nikada palo na pamet toliko toga što je već urađeno, od izgradnje Beograda na vodi i ideja za njegovo širenje, rušenja Hotela „Jugoslavija“, Starog savskog mosta, do planirane seče više stotina stabala u Parku prijateljstva na Novom Beogradu, gde vlast, između ostalog, namerava da gradi objekte za potrebe Ekspa 27. Da trajno ukloni poluvekovna stabla u već ionako prebetoniranom i pregrejanom gradu radi jedne privremene izložbe. Planira takođe da tu izgradi i akvarijum.

Možda da bi svoje glasače, među kojima ima mnogo onih koji preživljavaju na parizeru, utešila što ne mogu sebi da priušte more, a i šta će im to, ni predsednik ne ide na more, dovoljno je da dođu u prestonicu i posete akvarijum. Mogu se zamisliti i organizovani dolasci autobusima na mitinge vladajuće stranke, samo što bi osim sendviča i dnevnica, ubuduće dobijali i besplatne karte za akvarijum i vožnju gondolom. A ako se ostvari i Vesićev davnašnji san, videće i palme na Kalemegdanu, dok se čitavim parkom iz zvučnika može oriti pesma „Dok palme njišu grane“, i eto nama naprednjačkog „vrlog novog sveta“.

Možda je, u stvari, prava sreća što nemamo more. Ako je policija koja je nasrnula na studente Pravnog fakulteta mogla da ih pobaca sa stepeništa zgrade tog fakulteta, nekom još mračnijem umu moglo bi pasti na pamet i nešto mnogo gore, da ih, na primer, iz helikoptera baca u more, kako bi im se ohladile usijane glave. Setimo se Argentine i generala Videle.

Umesto tamošnjih „letova smrti“ nad okeanom – jer u odnosu na latinoameričke diktature iz prošlog veka, mi ipak imamo posla tek sa diktaturicom, te je nivo nasilja države prema političkim protivnicima srazmerno niži – moglo bi se očekivati da iz helikoptera demonstrante u more koje srećom nemamo, bacaju sa niže visine, uz dobre šanse za preživljavanje, a u cilju izazivanja šoka, kako bi jednom zauvek te tvrdoglave studentske glave prestale da misle. Saglasno naprednjačkoj sklonosti ka cinizmu i raznim bizarnostima, ovi letovi bi verovatno nazivani osvežavajućim ili vaspitnim letovima. (Jer, probalo se sa zvučnim eksperimentom i beše slaba vajda od toga, tek poneko ogluveo, ali i dalje razmišlja.) A kad bačeni blokaderi isplivaju na obalu, sačekao bi ih veliki transparent „Dobro došli u Ćacilend“. Ponavljam, na sreću, nemamo more.

Na dan početka leta, ovog 21. juna, zatekla sam se u Parizu, kada se od jutra do duboko u noć slavio taj praznik. Svirao je mali orkestar pred kućom Viktora Igoa, plesalo se ispred Komedi fransez, zabavljala se deca u parku Tiljerije, treštala muzika iz kafića širom grada, i malo-pomalo do večeri su sve ulice u širem centru bile blokirane.

A organizovan je i besplatni koncert za 35 hiljada ljudi u parku kod Luvra, što je sve zajedno predstavljalo veliki bezbednosni izazov za organe reda, ali sve je prošlo dobro.

Međutim, osim zadovoljstva što potpuno neplanirano imam priliku da francusku prestonicu doživim na novi način – kada se korak po korak u toj toploj noći mimoilaziš sa stotinama hiljada uglavnom mladih ljudi, svih rasa i ko zna koliko nacija, koji igraju i pevaju na ulicama ispred kafića i restorana sa čašama pića u rukama, kad ti se odjednom čini da se nalaziš u samom centru sveta i to nekog veselog i srećnog sveta – dotaklo me je načas i mučno osećanje pri pomisli na svoju zamlju, na iste takve mlade ljude željne provoda i zabave, koji žrtvuju godinu svojih studija, pešače i pedalaju hiljade kilometara, trpe brutalnost policije, lome im se kosti, provode noći u zatvoru, jedu ih stenice.

I sve to da bi i oni jednoga dana slavili život kakav treba da bude, u sopstvenoj zemlji kakva treba da bude. Bezbedno mesto za život s jednakim šansama za sve.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.