Moždani udari koji su promenili tok svetske politike

Jedan od najozbiljnijih i najizazovnijih među njima je moždani udar, koji može u trenutku da promeni tok nečije karijere, političku ravnotežu, pa i istoriju jedne države. U nastavku predstavljamo poznate slučajeve svetskih političkih lidera koji su preživeli moždani udar – i ostavili trag uprkos ili baš zbog toga.

Vudro Vilson: Tajni udar koji je izazvao ustavnu krizu SAD

U trenutku kada su Sjedinjene Američke Države preuzimale vodeću ulogu na svetskoj sceni nakon Prvog svetskog rata, predsednik Vudro Vilson doživeo je težak moždani udar. Ovaj događaj, zamagljen ćutanjem i prikrivanjem, doveo je do najdublje ustavne krize američkog predsedničkog sistema u 20. veku.

Dana 2. oktobra 1919, usred iscrpljujuće turneje kojom je želeo da ubedi javnost da prihvate Versajski sporazum i Društvo naroda, Vilson je kolabirao u Beloj kući. Lekari su ustanovili da je reč o masivnom moždanom udaru koji ga je ostavio sa paralizom i delimično izgubljenim govorom.

Vlast je tiho preuzela njegova supruga Edit Vilson, koja je kontrolisala informacije koje su stizale do predsednika. Iako je tvrdila da nije donosila političke odluke, mnogi istoričari ovaj period nazivaju „tajnim predsedništvom“.

Bez jasnih ustavnih smernica o prenosu ovlašćenja, predsednička funkcija postala je faktički neoperativna duže od godinu dana. Jedna od ključnih posledica bila je i neprihvatanje Versajskog sporazuma, što je isključilo SAD iz Društva naroda.

Vilson se nikada nije potpuno oporavio i umro je 1924. godine. Ovaj slučaj kasnije je bio podsticaj za usvajanje 25. amandmana na Ustav 1967, koji definiše postupak prenosa predsedničkih ovlašćenja.

Josip Broz Tito: Odlazak vođe u tišini

Predsednik Josip Broz Tito doživeo je moždani udar krajem 1979. godine, čime je započeo niz zdravstvenih komplikacija koje su dovele do njegove smrti u maju 1980. godine.

Tito je bolovao od dijabetesa i problema s cirkulacijom, a u Sloveniji mu je amputirana leva noga zbog gangrene. Iako moždani udar nikada nije zvanično potvrđen, brojni izveštaji i svedočenja lekara ukazuju da je do njega došlo. U poslednjim mesecima života bio je nepokretan i imao je teškoće u komunikaciji.

Informacije o njegovom zdravlju bile su strogo kontrolisane. Zvanični mediji naglašavali su „stabilno stanje“, dok se iza kulisa pripremao politički kraj jedne epohe.

Tito je preminuo 4. maja 1980. godine. NJegova smrt označila je početak političke tranzicije, ali i kraj jedne ere koja će se, deset godina kasnije, završiti raspadom Jugoslavije.

Staljin: Kako je tišina u dači označila kraj jedne tiranije

Uveče 1. marta 1953. godine, Josif Staljin se povukao u svoju rezidenciju – daču u Kuncevu, nedaleko od Moskve. Posle kasne večere sa najbližim saradnicima – Berijom, Maljenkovim, Bulganjinom i Hruščovom – povukao se bez uobičajenog pozdrava. Bio je razdražljiv i fizički slab. Ujutru ga niko nije video.

Proteklo je više od 12 sati dok se neko uopšte usudio da proveri njegovo stanje. Kada su konačno ušli u njegovu sobu, Staljin je ležao nepomično na podu, bez svesti, s licem izobličenim od krvarenja u mozgu. Hitno su pozvani lekari, ali dragoceni časovi već su bili izgubljeni – možda namerno.

Lekari su dijagnostikovali masivni hemoragijski moždani udar. Staljin je bio u komi, sa paralizom desne strane tela i bez mogućnosti govora. Bio je živ, ali bez svesti i bez šanse za oporavak. Sledeća četiri dana proveo je nepokretan, dok su politički vrh i najbliži saradnici iza kulisa već počeli borbu za nasledstvo. Prema nekim svedočenjima, Lavrentij Berija, šef sovjetske tajne policije, odlagao je pozivanje pomoći i govorio saradnicima: „Dobro, dobro… umro je. Sad ćemo videti…“. Ove reči godinama kasnije podstakle su teorije da je njegov kraj bio više politički nego medicinski.

Staljin je preminuo 5. marta 1953. godine u 21.50 časova. Sovjetski mediji objavili su vest o njegovoj smrti uz ton zvanične žalosti. Milioni građana tugovali su – iskreno ili iz straha. Njegov odlazak ostavio je sistem koji nije znao kako da funkcioniše bez njega. Režim nije imao mehanizme smene vlasti, Politbiro je bio paralisan njegovom senkom, a borba frakcija otpočela je gotovo istog dana. Berija je nakratko preuzeo inicijativu, ali je već krajem godine smaknut. Usledila je postepena destaljinizacija i konsolidacija moći pod Hruščovom.

Staljinov moždani udar nije bio samo lična tragedija jednog diktatora, već simptom sistema u kome je svaki vid vlasti, odgovornosti i institucionalne stabilnosti bio potisnut pred lični kult. Čak i kada je bio bespomoćan, najbliži saradnici su se bojali da mu uđu u sobu. NJegova bolest razotkrila je mehanizme straha koji su održavali ceo režim.

Vinston Čerčil: Moždani udari skriveni od nacije

Britanski premijer Vinston Čerčil, simbol otpora nacizmu i lider u Drugom svetskom ratu, doživeo je dva moždana udara – prvi 1949, a drugi, ozbiljniji, 1953. godine.

Drugi udar, koji se desio dok je bio premijer, bio je strogo zatajen. U strahu od narušavanja političke stabilnosti u jeku Hladnog rata, Čerčilov tim i tadašnji establišment odlučili su da javnost i čak parlament ostanu neobavešteni.

Nakon udara, premijer je delimično izgubio sposobnosti govora i koncentracije, ali se uz napore lekarskog tima i saradnika vratio na funkciju i ostao na čelu vlade do 1955. godine.

Njegov slučaj pokrenuo je etičku debatu: da li je interes države bio važniji od prava javnosti da zna? Danas, Čerčil ostaje primer lidera koji je i u fizičkoj nemoći zadržao političku moć – po cenu transparentnosti.

Ariel Šaron: Politički kraj u tišini kome

U januaru 2006. godine, izraelski premijer Ariel Šaron doživeo je težak moždani udar koji ga je ostavio u komi – i time dramatično prekinuo njegov politički uspon i započetu transformaciju izraelske politike.

Pre toga, u decembru 2005, Šaron je već pretrpeo manji moždani udar, ali je ignorisao preporuke lekara. Predvodio je novu centrističku partiju Kadima i sprovodio kontroverzne reforme, uključujući povlačenje iz Gaze i planove za novu mapu odnosa s Palestincima.

Masivni udar 4. januara 2006. doveo je do njegovog pada u duboku komu, iz koje se nikada nije probudio. Njegova stranka ušla je u izbore bez osnivača, a izraelska politika ostala je bez ličnosti sposobne za donošenje istorijskih odluka.

Šaron je preminuo osam godina kasnije, januara 2014. Njegova bolest ostavila je izraelski politički centar bez vođstva, a brojne ideje – odvajanje od okupiranih teritorija, redefinisanje bezbednosnih granica – ostale su nedovršene.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.