Foto: Medija centar

Možda to radi i nesvesno. Decenijama je stanovništvo Jugoslavije bilo izloženo najgrubljoj indoktrinaciji. Posledice toga se i dalje izuzetno osećaju. Kako je precizno konstatovao Slobodan Jovanović, svi totalitarni sistemi – od nacističkog do komunističkih – oslanjali su se ne hipnotičku propagandu koliko i represiju. To su činjenice, kao i ono što sam napisao o nastanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Dragoslav Dimitrijević mi prebacuje što u vezi sa tim navodim šta je „nepobitno pokazao Slobodan Jovanović“ a ne pominjem išta „iz relevantnih dokumenata, kao Niške i Krfske deklaracije, odluke nacionalnog veća u Zagrebu i Mirovne konferencija“, te prećutkujem „da je regent Aleksandar proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca zbog čega je i nazvan kralj ujedinitelj a ne kralj proširitelj Srbije“. Svim tim pitanjima se bavio S. Jovanović, te je i na osnovu toga dokazao ono što do danas niko argumentima nije uspeo da pobije. A to je da je Konferencija mira koja je usledila posle kapitulacije Nemačke „vezala državu SHS za Kraljevinu Srbiju kao njeno produženje i transformaciju“. Besmisleno bi bilo da prepričavam Jovanovićevu raspravu „Kraljevina SHS“; koga ta tema zanima lako može da nađe navedeni spis (Sabrana dela S. Jovanovića, tom 2, Beograd, 1990, str. 379-451).

U vezi sa onim što sam citirao, radi se o spoljnom aspektu sagledavanja nastanka Kraljevine SHS. Druga stvar je kako je za unutrašnju upotrebu stvar predstavljala srpska elita na čelu sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem. Vođena iracionalnim jugoslovenstvom ona se nacional-mazohistički odrekla i srpskog karaktera države, i njenog realnog dimenzioniranja u skladu sa srpskim etničkim i istorijskim prostorom. Tako smo stigli do toga da neodgovorni srpski političari 1939. pristanu i na stvaranje Banovine Hrvatske – na način koji je ugrožavao interese srpskog naroda koji je omogućio rađanje Jugoslavije – kako bi „potkupili“ Hrvate da prihvate njeno postojanje. Sve u svemu iako je Kraljevina SHS rođena kao proširena Srbija, zapravo je gotovo odmah ispala državni transvestit. Nisu samo komunisti krivi za našu nacionalnu tragediju i identitetsku konfuziju!

Radi opstanka Jugoslavije oni koji su donosili odluke u ime srpskog naroda, davali su na njegovu štetu ogromne ustupke Hrvatima koji su krajnje pragmatično mislili samo o svojim a ne i opštejugoslovenskim interesima (što njima ne treba da zameramo već sebi što i sami nismo racionalno postupali). Koliko god da je tako bilo u vezi sa Kraljevinom Jugoslavijom, kada je ona zamenjena „Titovom državom“, negiranje srpskih nacionalnih interesa poprimilo je umesto „kolateralnog“, ciljni i sistematski karakter. I nije su tu radilo samo o nekakvom ekskluzivnom Brozovom antisrpstvu. Inicijalno su u pitanju bili stavovi Kominterne – koja je koristeći separatističke ideje nastojala da eliminiše i neke druge države iz tzv. zapadnog sanitarnog kordona oko SSSR a ne samo Jugoslaviju – koje je KPJ posle izvesnog opiranja prihvatila.

Na Trećem kongresu održanom u Beču 1926, KPJ je usvojila nakaradne stavove o hegemonističkoj srpskoj naciji te je stala na pozicije neograničenog prava na samoopredeljenje sve do otcepljenja tzv. potlačenih nacija. Na Četvrtom kongresu održanom 1928. godine u Drezdenu, koncept razbijanja Jugoslavije precizno je razrađen. KPJ je zauzela stav da će se boriti za nezavisnost Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, kao i pravo na secesiju mađarske i albanske manjine. Međutim, pred Drugi svetski rat partija je odustala od antijugoslovenstva.

Usled novog kursa Kominterne, do preokreta je došlo 1936. godine. Zbog straha od nadirućeg nacizma, ona se odlučila za vođenje politike šireg okupljanja antifašističkih snaga, pa i odbrane država koje su bile prepreka nemačkom prodoru. Radi toga se KPJ udaljila od separatističkih, ekstremno antisrpskih pokreta kao što je ustaški, sa kojima je ranije sarađivala. No, prevazilaženje destruktivnog stava prema Jugoslaviji nije značilo da je KPJ odustala i od antisrpske perspektive posmatranja stvari, kao i od rešenja koja su iz toga proisticala. Partija se već napojila takvim duhom i kadrovima, pa je ostala u okvirima koncepta preuređenja zemlje na srpsku štetu. Titoizam je već bio rođen. On se nadovezivao na, u našem narodu a ne samo redovima tzv. elite već umnogome ukorenjeno, iracionalno jugoslovenstvo.

Posledice toga, pošto su komunisti – da ponovim – uz pomoć sovjetskih tenkova i britanskih geopolitičkih aranžmana preuzeli vlast, bile su sledeće: rasparčavanje srpskog prostora nakaradnim republičkim i pokrajinskim granicama, te administrativno proklamovanje novih nacija na račun srpske. Doduše, Moša Pijade i pojedini drugi komunistički funkcioneri smatrali su nepravednim da skoro trećina Srba ostanu van srpske federalne jedinice te su predlagali drugačija rešenja, na primer „da BiH dobije status pokrajine u Srbiji, ali je Tito, uz podršku poslušnih srpskih komunista u svom štabu, odlučno odbacio takve planove“ („Nova istorija srpskog naroda“, Nikola Samardžić, Dušan Bataković i drugi autori, Beograd, 2002, str. 246-347).

Što se tiče dokaza – koje gospodin Dimitrijević traži – u prilog toga da su jugoslovenski boljševici stvarali nove nacije, dovoljno je pogledati crnogorske zakone, udžbenike, dokumenta iz vremena pre ujedinjenja 1918. Jasno je da je većinsko stanovništvo Crne Gore oficijelno smatrano srpskim, a bilo bi smešno tvrditi da je nezavisna Crna Gora to radila protivno narodnom raspoloženju u cilju pretapanja „postojećih“ Crnogoraca (u nacionalnom smislu) u Srbe. Ipak se radilo o tome da su „naši“ komunisti iz svojih političkih pobuda od 1945. sistematski radili na transformisanju Srba u Crnoj Gori u Crnogorce. Kao rođendan crnogorske nacije može se uzeti 1. maj 1945. kada je u listu „Borba“ objavljen članak Milovana Đilasa „O crnogorskom nacionalnom pitanju“.

U njemu, u duhu marksističko-staljnističkih formula za rešavanje nacionalnih pitanja (od kojih je i sam Đilas kasnije odustao), između ostalog za Crnogorce kaže: „po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko“. Naravno, ko hoće da se deklariše i kao Eskim, makar bio nesumnjivo srpskog porekla, njegovo je pravo. Međutim, o tome sam treba da odluči a ne da mu identitet nameće vlast. Uz to ni takav pojedinac nema pravo – uzmimo sada slučaj ličnog izbora – da svoja ubeđenja projektuje čak i na sopstvene, a kamoli tuđe pretke. On je šta god hoće, oni su ono što su bili. Isto važi za otimanje tuđih zemalja. No, kod nas su nacionalne laži i otmice autošovinističkog tipa, kao i gotovo zvanično veličanje totalitarnog komunističkog sistema i jugoslovenskog diktatora J. B. Tita – nešto normalno. A da li je isto tako u demokratskoj i uređenoj Nemačkoj kada se radi o odnosu prema Honekeru? Naravno da nije!

Nažalost, za razliku od Nemaca, Mađara ili Poljaka, posle pada Berlinskog zida nismo se suočili sa strašnom boljševičkom prošlošću i tada počinjenim masovnim zločinima. Zločinci iz tog perioda koji su mogli da odgovaraju nisu se našli pred sudom. Izostala je lustracija. Udbaško bratstvo je promenilo ruho. Brojni istorijski falsifikati i dalje se reprodukuju. Da ne nabrajam dalje. Zato je Srbija – najviše nauštrb sebi – i dalje mračno carstvo (neo)titoističkih laži! Mnogi, ne svojom krivicom, osuđeni su da u njih poveruju i tako doprinose našem daljem truljenju.