Muslimani iz Foče po pravilu nas nazivaju „genocidašima“

Kao što je očigledno, ne postavlja se pitanje da li su Krstićeve optužbe istinite, jer one to i jesu i nisu. Ako se upotrebljavaju apstraktno izvan vremena i prostora u kojima su se dešavale, mogu poslužiti svakoj sličnoj (zlo)upotrebi.

Autor kolumne „Eho iz Foče se još čuje“ pedantno je izneo optužbe iz Sarajeva, preuzeo je i njihov terminološki repertorij kojim se zločini povezuju u kontinuirani niz smišljenoga plana opštesrpske agresije nad bošnjačkim stanovništvom. Međutim, kao što reče najlepši nakon Hrista: „Dva i dva gotovo nikada nisu četiri u živom životu.“ U Foči su se događali zločini, oni su imali i predistoriju i istoriju, ali i postistoriju.

Nije uopšte problem što Krstić o tome ništa ne zna, nego što neće da zna a hoće da pridikuje budući da su za njega zločini u Foči apstraktna kategorija! Naime, najmanje godinu i po dana pre tzv. srpske agresije, u poštanske pretince stanova u Foči redovno su ubacivane štampane mape velike buduće muslimanske države koja se dijagonalno prostire od ušća Une u Savu do krajnjih granica Irana. Na tim kartama pisalo je: „Od Irana do Bihaća muslimanska sve su braća“ ili „Od Sarajeva pa do Teherana sve je zemlja muslimana.“

Kako se primicao rat, postale su redovne kolone automobila u ranu zoru, iz kojih se besomučno trubilo i mahalo zelenim zastavama. Vlast nije pokazivala želju da uvede javni red i sankcioniše one koji su ga narušavali i opasno destabilizovali društvenu klimu. Srbi su počeli da strahuju za svoju sudbinu, zatim i da se naoružavaju.

Uoči samoga početka rata napravljeni su muslimanski planovi, koji su otkriveni, o rasporedu ubijanja Srba u Foči, tačno se znalo koji Srbin je pao u nadležnost kojem Bošnjaku. Međutim, nisu svi Bošnjaci teroristi, neki su odali taj mračni plan.

Uprkos tome, nisu se svi spasili od bošnjačkih zločinaca. Moji bliski rođaci, porodica Fuštar iz sela Zebina Šuma između Foče i Goražda, i to jedina pravoslavna porodica u tom selu, dok praktično rat još nije ni počeo, od strane njihovih komšija Bošnjaka jezivo je danima mučena, da bi bila ubijena, opljačkana i zapaljena njihova kuća, razume se – i njihova tela zajedno sa kućom.

Običaj i Bošnjaka i Srba u tom ratu, ne samo kada je stradao neko nevin iz njihove familije, nego i kada bi postradao kao vojnik, bio je takav da su se, po pravilu, svetili nad nedužnim pripadnicima drugoga naroda. Niko od naših rođaka nije želeo da izvrši takvu osvetu! I danas, umesto da nam se zahvale preživeli muslimani iz Foče koji su nam bili dostupni tada, a bilo ih je dosta, po pravilu nas nazivaju „genocidašima“. Da ne pominjem ovde naše zatočene rođake u privatnim logorima u Sarajevu, koji su mučeni i ubijeni na najbizarnije načine,  ipak je reč samo o Foči, premda je to nama isto.

Krstić u svojoj kolumni navodi imena počinilaca zločina nad Bošnjacima u Foči, koji nisu verovali u buduću pravdu uređene države (na koncu se ispostavilo da je to neverovanje tačno!), nego su poklekli pred opojnim otrovom osvete i divljih poriva. Autor čak navodi i dužinu strogih zatvorskih kazni na koje su oni osuđeni, uprkos tome, optužuje svakoga Srbina, ne samo iz Foče, čak i Srpsku akademiju nauka!? Šta može civilizovano društvo nakon takvoga rata nego da personalno osudi zločince na zatvorske kazne, više se od toga, nažalost, ne može učiniti. I to je učinjeno u primerima svih zločina nad Bošnjacima gde je počinilac bio poznat. A manje od toga, šalje poruku da pravde za zločine nad Srbima nema, te da je u nekom, ne daj bože, budućem obračunu Srbi moraju sami uzeti u svoje ruke. Ne osuđujući Bošnjake zlikovce, vlast u BiH daje legitimitet svakom samovlasnom provođenju pravde u realnom vremenu. U značenju naslova Krstićeve kolumne, „eho iz Foče“ zahteva nekakvu pravdu jer ona nije još uvek provedena.

Kakve to veze ima sa aktuelnim studentima u blokadi? Samo onoliko koliko je Krstićeva kolumna barutno punjenje za bezakonu vlast u Srbiji. Budući da generacija studenata milenijalaca nema i ne želi da ima hipoteku rata koji se desio pre njihovog rođenja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.