Na balu su tapšali moćnima, ali ustali zbog Džeja – vreme je da Romi prošetaju

I onda – spektakl! Prvi ulazi političar Srpske radikalne stranke. Sav važan, sa suprugom, naravno. Organizator, kao voditelj Grand parade, već grli mikrofon: „Molim vas jedan gromoglasan aplauz za…“ — i kreće „Ratko, sine Ratko“. Cupkaju svi, plješću dok još žvaću.

Ne prođe ni pola sata – novi ulazak. Sad SPS. Nova pesma, isti scenario. Radikal i socijalista sede rame uz rame, tapšu se po ramenima kao braća po budžetu. Zatim Demokratska stranka — kravata u boji logotipa, supruga u lila haljini, treći mikrofon, treći „najveći prijatelj Roma“, treći aplauz. Muzika: „Giljan dade“. I nastaje delirijum.

Više nije bilo važno ko je s koje strane. Važno je bilo samo da je moćan, da je bio na televiziji i da ima „svoju pesmu“.

Te večeri sam pomislio: da su ušli i papa i Fidel Kastro — i njima bi se aplaudiralo. Dobili bi pesmu. Dobili bi osmeh devojčice s maramom. Jer svi su oni bili „glavni gosti“, a Romi — domaćini koji tapšu.

A onda je ušao on. Sam. Bez supruge, bez protokola, bez najave. Samo s osmehom i pesmom. I tada su svi ustali. Stariji prvi. Deca su ga gledala kao božanstvo. Političari su se gurali da ga zagrle.

Ušao je Džej.

I tada je bal postao istinit. Jer jedini koji je bio voljen – nije imao funkciju. Imao je pesmu. Imao je istinu. Nije mu trebala najava. Ljubav ne traži mikrofon. Samo se desi.

Tada sam shvatio nešto što se ni danas nije promenilo: Romi iskreno vole samo one koji ih poštuju bez interesa. Drugima tapšu jer tako treba. Oni koji ih pre izbora tapšu po ramenu, posle izbora ih tapšu po glavi. Kao domaćin psa koji zna gde mu je mesto.

Trideset godina kasnije – isto. I tako će biti i narednih trideset, ako ne shvate da taj bal nije njihova kuća. Nego scenografija. Dekor. Kartonska demokratija u kojoj igraju statiste.

Zato danas, kad vidim da Romi masovno glasaju za vlast, ne mislim da su naivni. Samo su predugo učeni da aplauz dobijaju kad tapšu drugima.

Nisu pasivni – sistematski su dezorijentisani. Nisu bez stava – samo su decenijama trenirani da se smeškaju dok drugi biraju u njihovo ime.

I ne, nisu oni za vlast. Oni su za bilo kakav red. Čak i kad im kažu: „Biće mesta za vas u poslednjem redu“, oni se zahvale, stanu mirno i – čekaju. Jer su naučeni da je glasnost privilegija većine, a da svaka vidljivost može da boli.

Ali nisu poraženi. Samo su – umorni. Umorni od večitog čekanja da ih neko drugi povede. Umorni od toga da svi govore u njihovo ime, a da ih niko ne sluša. Umorni od toga da stalno budu nečiji „primer integracije“ u PowerPoint prezentacijama.

Zato danas nije dovoljno biti viđen u publici. Vreme je da se bude glasan na bini. Vreme je da se ne tapše više drugima, nego da se podigne ruka za sebe. Vreme je da se ne sedi dok drugi stoje.

Vreme je da i Romi prošetaju.

Ne zbog partija. Ne zbog vođa. Ne zbog plastificiranih sendviča. Već zbog sebe. Zbog svoje dece. Zbog prava da budu vidljivi, dostojanstveni – i svoji.

Jer ovo više nije vreme privilegija. Ovo je vreme instinkta.

A instinkt kaže:

Ko sada ne krene – neće stići nigde.

Ko sada ne prohoda – postaće večiti gost na tuđem slavlju.

Zato: dosta aplauza. Vreme je za korak. Vreme je za glas. Vreme je da Romi prošetaju.

Autor je osnivač i frontmen grupe Kal i građanski aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.