Na sreću, živi smo

I opet smo mogli da konstatujemo kako, na sreću, nije bilo stradalih, kao toliko puta u sličnim situacijama, kada su, na primer, širom Srbije padali plafoni u sveže rekonstruisanim školama i bolnicama. Kao što smo i onda, kada su pristalice vlasti gazile automobilima studente na ulicama, a oni padali sa hauba i kotrljali se po asfaltu – govorili, na sreću, pa nije udarila glavom o ivičnjak.

Nedavno je stanovnik Ćacilenda, osuđivani ubica, naočigled policije, nasrnuo na kameru N1 televizije i polomio je. To je samo oprema, reče predsednik svih građana i svih kamera. Na sreću, pa nije napao i novinarku. I to smo rekli. Na sreću, pa je plafon u zemunskom sportskom centru „Pinki“ pao u zoru, kad nije bilo nikoga. I to smo kazali pre koji dan.

Da ispod nadstrešnice novosadske železničke stanice nije bilo ljudi kada se srušila, i tada bismo kazali, na sreću, nije bilo nikoga. I događaj bi možda ubrzo bio zaboravljen. Pitam se ponekad, da je bilo sreće, pa se tako i odigralo, da li bi se studentski i građanski bunt uopšte dogodio. I zar smo morali da platimo tako visoku cenu da bi u Srbiji otpočelo političko buđenje naroda?

U najnovijem primeru urušavanja dela saobraćajnice u okviru naučnog kompleksa u Kragujevcu, čime je dovedena u pitanje stabilnost samih objekata i obližnjih stambenih zgrada, stvar je po vlast dodatno nezgodna zbog ironične simbolike. Ne samo zato što su na novosagrađene puteve najponosniji, zato što uoči bilo kojih izbora posežu za svežim asfaltom jednako kao za parizerom – istina, peče se i vo ponegde – nego i zato što je baksuzni put našao da se obruši baš na tom mestu: u dvorištu novosagrađenog naučnog centra. A taj u svom nazivu ima reč „izvrsnost“.

NJegovo otvaranje već je nekoliko puta odlagano, a od planiranih ulaganja u iznosu od 14 miliona evra, stiglo se do izvrsna 23 miliona evra. Oko Centra za izvrsnost sve je moralo biti izvrsno, kao što je izvrsna i naprednjačka vlast. Rušenje bilo koje izvrsnosti koju je osmislila vlast – ravno je državnom udaru. Ali kako sada uhapsiti jedan običan put? A da jednostavno uhapse obične odgovorne ljude? Ne, to ne može, to smo odavno naučili, jer bi tako morali da uhapse sami sebe.

A ispred zgrade Skupštine Srbije, na prostoru koji već dugo predstavlja najveću pozornicu u zemlji, s amaterima koji glume studente i, u skladu s dodeljenim i dobro plaćenim ulogama, iz svojih šatora režu i nasrću na „publiku“, desio se incident za koji ćemo ponovo reći – na sreću, sve se dobro završilo. Elem, student „koji želi da uči“, pobesneo je na opozicionu poslanicu Biljanu Đorđević zato što je snimala postavljanje novih instalacija u Ćacilendu. Na sreću, svoju mržnju ograničio je na verbalnu pretnju i jedan gest rukom preko sopstvenog vrata, koji je oduvek nedvosmisleno značio pretnju klanjem.

Tokom rasprave u Skupštini o ovom slučaju, Ani Brnabić, poznatoj jezičkoj čistunici, snažno je zasmetalo što je poslanik Zeleno-levog fronta, Đorđe Pavićević, za tog mladića rekao da je kvazi student. Ne!, povika uzbuđeno predsednica Parlamenta, nije on nikakav kvazistudent i nije nikoga napao, kvazistudenti su blokaderi, a on je najbolji student na svom fakultetu! Dobro, reče Pavićević, pomirljivo, džentlmenski, onda je to student koji želi da kolje. A mi dodajemo, radi preciznosti – to je student koji želi da uči i kolje.

Kako to može zajedno? Može, u napredjačkoj Srbiji izvrsnosti. Zato što izraz „student koji želi da uči“ ne znači ništa. To je kao da kažete žedan čovek želi da pije vodu. Student je svakako osoba koja želi da uči. Ali, student koji preti klanjem poslanici u Parlamentu s kojom ne deli političko mišljenje i dalje je student, ali vrlo problematičnog ponašanja.

Zanimljivo je da niko od studenata u blokadi, koje vlast pogrdno naziva „blokaderima“, a sada Brnabićka i „kvazistudentima“, nikada tokom svojih akcija i protesta, uz neminovne izlive emocija kada su ih tukli i gazili, nije prema svojim napadačima i političkim protivnicima načinio takav gest. Bilo je vređanja i psovki, ali nijedna kamera nije zabeležila pokret kažiprstom preko vrata.

Kao da se ne radi o istoj deci, o istom narodu, s istim kolektivnim nasleđem u strukturi psihe, istim kolektivnim nesvesnim, kako bi Jung rekao. A mi sa ovih prostora u našem nesvesnom „prtljagu“ imamo bogato iskustvo najgorih oblika nasilja i svirepih ubistava nožem – zbog politike. Zato taj gest nije zanemariv. Ne pokaže svako na vrat kada na nekoga pobesni. Prosto, ne padne ti na pamet tako nešto. Nemaš to u instinktima. O čemu je onda reč?

O tome da su studenti, oni pravi, koji čine ogromnu većinu, i koji se već godinu dana bore za slobodno i pravedno društvo – najbolji među nama. Čak i kada nisu u pravu. Čak i kada se ogreše o neke druge protivnike vlasti, suštinski, svoje saborce, što uvek donese veliku štetu za čitav pokret i celo pobunjeno društvo, i veliku korist za vladajući režim.

Dok sam razmišljala na ovu temu, prolazeći kroz svoj park, sustigoh ženu koja je šetala kera na povocu. Pas se iznenada osvrnu i skoči ka meni režeći. Zašto to, upitah, izmakavši se unazad. Ja baš volim pse i oni mene, dodadoh kroz osmeh. (Da li je i pas podlegao atmosferi nasilja?) Nije slučajno, gospođo, izvinite, reče žena. Našli smo ga na ulici, njega i njegovog brata, mnogo su ih tukli. I dalje su nepoverljivi prema ljudima.

Na moju sreću, pas je bio na povocu. Ali, na našu kolektivnu nesreću, neki drugi besni psi pušteni su sa lanca pravo na narod. Na slobodoljubiv narod. Puka slučajnost odredi hoćeš li im se naći u blizini ili nećeš. Kao što puka slučajnost udesi hoćeš ili nećeš biti pod ubistvenom nadstrešnicom ili na delu puta koji tone u ambis.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.