Nacionalisti iskorišćavaju Đokovića kao Bobija Fišera 1Vlatko Sekulović Foto: Medija centar

Bobi Fišer, jedanaesti svetski šampion u šahu, ostavio je neizbrisiv trag u ovoj drevnoj veštini.

Njegov nepredvidivi stil igre i uticaj koji je ostavio, pored rezultata koje je mahom sam ostvario, razlozi su zbog kojeg ga mnogi smatraju za najboljeg šahistu ikada.

Njegov lični život obeležio je pogled na svet koji se razlikovao od opšte usvojenih stavova, posebno njegov antisemitizam.

Odnos odbacivanja koji je imao prema kulturnoj zajednici iz koje je potekao, Jevrejima, predmet je brojnih naučnih analiza.

Upravo suprotstavljanje dominantnom sistemu smisla i vrednosti, oličenom u Ujedinjenim nacijama, bila mu je glavna preporuka da ga srpski nacionalizam prigrabi i iskoristi u sopstvene svrhe.

Usred sankcija protiv SRJ, 1992. godine, Fišer prihvata da igra protiv Spaskog u Beogradu i na Svetom Stefanu, a na poziv gazda Jezde, Jezdimira Vasiljevića, šefa Miloševićeve piramidalne šeme pod nazivom Jugoskandik.

Podsećanja radi, ova prevara je imala za cilj da izvuče poslednje pare iz džepova ljudi radi finansiranja ratova za teritorije i punjenja džepova srpskih nacionalista okupljenih oko Miloševića.

Svrha ovog događaja, sa stanovišta srpskih nacionalista, bila je jasna, očajnički su tražili pogodnu, svetski priznatu i poznatu ličnost koja će pokazati svetskoj javnosti da njihova politika nije naišla na jedinstvenu osudu i izolaciju, i pronašli su je u ovom geniju.

Fišer je bio savršen za namenjenu ulogu: najveći šahista svih vremena, orijentisan protiv establišmenta, zastupnik raznih teorija zavere, idealan za privlačenje pažnje medija na globalnom planu, čovek koji je sam „porazio“ Sovjetski Savez, itd.

Efekat ove avanture po stav međunarodne zajednice prema politici srpskih nacionalista je bio nikakav, ali je karijera Fišera sa tom epizodom neslavno okončana, a on se našao u situaciji da se potuca po svetu kao svojevrsni otpadnik.

Naravno, srpski nacionalisti su, nakon što su iskoristili Fišera, ovog potpuno zaboravili kao da nikada nije ni postojao.

Najveći šampion u istoriji šaha preminuo je 17. januara 2008. godine u svojevrsnom egzilu na Islandu.

Četrnaest godina nakon smrti Fišera, još jedan veliki as, verovatno najveći u disciplini u kojoj se takmiči, Novak Đoković, prošao je kroz sličan tretman od strane srpskih nacionalista.

Veličan kao srpski Obilić XXI veka svaki put kad se uklapa u njihov pogled na svet, srpski nacionalisti ne prezaju da ga linčuju čim izrazi stav koji im nije po volji.

U proteklih nekoliko nedelja, usled problema sa australijskim imigracionim vlastima, srpski nacionalisti, zloupotrebljavajući naklonost domaće i šire publike prema njemu, od Đokovića su pravili „novog Isusa“, „vođu slobodnog sveta“, „borca za srpstvo“, „kosovskog junaka u Melburnu“, itd.

Cilj nacionalista je jasan: iskoristiti velikog sportistu u cilju sticanja podrške za njihov pogled na svet koji se svodi na parolu „Srbi protiv sveta“.

Identifikacija na ravni „50 metaka u grudi Novaka“ ima za cilj da učvrsti emocionalnu matricu nacionalističke ideje o srpskom narodu kao večnoj žrtvi drugih naroda i svetskih moćnika.

Izazivanje nepoverenja, straha, a potom i mržnje prema drugima i različitima u srpskom narodu je osnovni cilj srpskih nacionalista, sve u cilju učvršćenja njihovog paranoidnog pogleda na svet, koji će im pružiti ličnu sigurnost, vlast i ogromnu materijalnu dobit.

U tom poslu raspirivanja nesigurnosti i zloupotrebi Novaka ostvareno je jedinstvo medija u Srbiji, bez obzira da li se radi o tzv. „medijima pod uticajem vlasti“ ili „nezavisnim“.

Primer dnevnih novina „Blic“ je indikativan u toj perfidnoj manipulaciji javnim mnjenjem i uticajem na stavove ljudi u pravcu generisanja mržnje, o čemu dva primera vrlo jasno govore.

Naslov u Blicu „Legendarni Ćiro pred Hrvatom koji je psovao Đokovića poslao poruku koja odzvanja“ je čist govor mržnje iz sledećih razloga: Hrvat na koga se misli u naslovu je novinar i voditelj emisije „Nedeljom u 2“ na HRT Aleksandar Stanković, koji nije hrvatske nacionalnosti, već srpske; Stanković nije psovao Đokovića, već je za sebe izjavio da je kreten.

Ipak, urednika i novinara navedenog tabloida uopšte ne zanimaju činjenice ako su ove u suprotnosti sa njihovim stavom da treba izazvati i usmeriti mržnju prema Hrvatima i Stankoviću, kao izdajniku, a u kontekstu Đokovićeve „golgote“.

Drugi primer je zloupotreba saopštenja koje je posle odluke Saveznog suda Australije o ukidanju vize dao Novak Đoković.

U tom saopštenju Đoković je na veoma priseban i uljudan način poslao veoma snažnu i korisnu poruku: da se ne slaže sa sudskom odlukom, ali da je poštuje.

Pri tom se zahvalio svojim navijačima, timu, široj publici i njegovim „fellow Serbians“.

Predmetni tabloid je preneo saopštenje u izvornom obliku u prevodu na srpski jezik, smisaono i terminološki ispravno osim kod jednog detalja: „fellow Serbians“ je prevedeno sa „dragi Srbi“.

Čak i laički poznavalac srpskog i engleskog jezika uviđa da prevod ni smisaono ni doslovno nije ispravan, i u datom kontekstu se može prevesti sa „sunarodnicima Srbijancima“, imajući u vidu da „fellow“ jeste asocijacija prema svojstvu, te može biti i etnička, ali i građanska.

Kako god bilo, sigurno ne sadrži etnički određen emotivni stav izražen u prevodu „dragi Srbi“.

Međutim, u opštem kontekstu mi (Srbi koje personifikuje Novak) protiv sveta (australijskih i drugih odnarođenih vlasti koje mrze Srbe iz samo njima znanih razloga), uredniku i novinaru je potrebna afirmacija navodne emotivne posebnosti veze između Novaka i „nas“, te nije dovoljna neka neutralna formulacija „sunarodnici“, pa još „Srbijanci“, već se mora pojačati kako bi svakome bilo jasno da su Srbi i Novak jedno te isto, sjedinjeni u ljubavi i mučeništvu.

Ova manipulacija i nametanje identiteta kako Srbima, tako i Novaku, svojstveno je nacionalistima koji uvek traže apsolutnu identitetsku slobodu za sebe kao i pravo da određuju drugima šta ovi jesu i šta nisu.

U svom shvatanju slobode i ljudskog dostojanstva, nacionalistima su oni sami referentna tačka, šta važi za njih, ne važi i za druge, a njihov identitet je jedini „pravi“ identitet.

Ko kritikuje nacionalističku zloupotrebu Novaka kao srpske ikone, taj je izdajnik. Međutim, ako Novak „izneveri srpskost“ i podrži npr. hrvatsku reprezentaciju u fudbalu, uzme Hrvata Ivaniševića u stručni štab ili kao u Majamiju 2007. godine kaže da su njemu Hrvati i Srbi isto, on za srpske nacionaliste postaje izdajnik, multietnički građanin sveta i predmet mržnje, a oni koji podrže Novaka su opet izdajnici.

U ovoj borbi za simbole i isključivo na toj ravni za Novaka Đokovića važi isto što i za Bobija Fišera, nacionalisti, srpski i ini poput engleskog Najdžela Faradža, koriste ga kako im odgovara za njihove sumanute teorije i materijalističke ciljeve, a sutra će ga odbaciti provlačeći ga prethodno kroz blato njihove paranoidne ideologije.

Autor je advokat

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.