Nastavak transformisanja Srbije u privatnu prćiju

Nije Srbija usamljen slučaj ali poštenom čoveku zbog toga nije lakše. Naime, i u drugim zemljama vlast kombinuje neoliberalizam u ekonomiji i autoritarizam u politici, uzurpira državne institucije i kontroliše medije, radi u interesu stranog kapitala i vlastitih džepova, manipuliše građanima i nastoji da ne ispusti dizgine vlasti iz ruku. To su opšte odrednice. Specifičnosti variraju od zemlje do zemlje. U jednima vlada tehnokratska klika, u drugima pseudodemokratični lider, u trećima vođa s izraženim autokratskim crtama (slučaj Srbije), s tim što i među potonjom vrstom postoje stanovite razlike. One su uzrokovane karakterom samog vlastodršca, njegovim mentalnim sklopom, porodičnim vaspitanjem, kulturom u kojoj je stasavao, okruženjem u kojem se formirao kao ličnost. U tom smislu se Erdogan razlikuje od Trampa, kao što se i Si razlikuje od Putina.

Način vladanja, takođe, može zavisiti od karaktera koji preovladava u narodu ali i od političkog okruženja samog posednika vlasti. Na primer, vlastodržac koji je okružen skutodržicama i čankolizima ima veće izglede za neslavnu propast, i pored preovladavajućeg podaničkog mentaliteta naroda. Ali to je lični vlastodrščev problem koji postaje društveni kada, primera radi, predsednik države (dakle predstavnik svih građana prema Ustavu), izjavi da je u vreme velikih protesta studenata i građana sam stajao na braniku otadžbine braneći Srbiju od pobunjenog naroda.

Osobenost ovakvog i sličnih shvatanja leži u odsustvu elementarnog šlifa. Ophoditi se prema građanima – neistomišljenicima kao prema neprijateljima države, iste one države koja je njihova koliko i vlastodrščeva s tim što je oni, za razliku od njega, ne rasparčavaju, ne rasprodaju i ne ustupaju drugima, predstavlja, najblaže rečeno, odsustvo patriotskog nerva. I to je očigledno svakom obrazovanom i patriotski nastrojenom čoveku u Srbiji. Ono međutim što nije jasno zavedenima, kojima je namenjena priča o usamljenom borcu na braniku otadžbine koji se hrabro suprotstavlja neprijateljima države, jeste da država na koju oni misle, nije ista ona država koju pred očima ima vlastodržac.

Dok simpatizer (ali i protivnik) vlasti ima pred očima rodnu grudu, otadžbinu, domovinu, kuću i okućnicu, polja, šume, reke i livade, kulturno nasleđe i tradiciju, vlastodržac ima na umu državu koju je godinama pretvarao u unosno preduzeće za sticanje kapitala, moći i uticaja. A to nadalje znači da kada vlastodržac, preko medija koje kontroliše, zagrmi kako je napadnuta Srbija koju će lično, svim silama braniti, on zapravo ima u vidu državu pretvorenu u vlastitu, stranačku prćiju i kravu-muzaru koju pošto-poto mora odbraniti od naroda. Tačnije, od onog njegovog dela koji zahteva državu u kojoj institucije neće služiti stranačkim i poslovnim interesima povlašćenih pojedinaca, državu u kojoj će vlast biti smenjiva na fer i slobodnim izborima. Reč je o minimumu uslova koji se podrazumevaju u uređenim zemljama koje su lišene autokratskih elemenata. Ali i za taj minimum se ljudi, u državama poput Srbije, moraju maksimalno izboriti na ulicama, što neminovno dovodi do krize. Jer kad pomenutog minimuma nema, kada vlastodržac uzurpira institucije sistema lišavajući državu suvereniteta tako da državom, u našem slučaju Srbijom, kao i svakom drugom kolonijom počne da upravlja faktička vlast oličena u stranim i domaćim finansijskim i biznis krugovima, moćnim superdržavama i globalnim organizacijama, a narod izađe na ulice buneći se zbog takvog stanja, tada se s puno prava može govoriti o krizi legitimiteta koju vlastodržac nastoji da prikrije. Kako on to čini? Tako što za neprijateljsko delovanje lažno optužuje pobunjene studente i građane koji u ogromnoj većini misle dobro svome društvu, a koji su u proteklih osam meseci izrasli u istinski društveni pokret. Pokret koji je toliko zaljuljao vlast da se vlastodržac bacio na osnivanje vlastitog pokreta po ibijevskom principu – ako me narod neće, stvoriću svoj narod (svoje studente, škole, sudije, univerzitete…).

Čitaocu – simpatizeru vlasti – možda će zazvučati čudno što ću sada ustvrditi da je SNS izgubio kredibilitet. No, neka se takav čitalac zapita da li je dokaz za ovu moju tvrdnju upravo to što vlastodržac radi na stvaranju sopstvenog narodnog pokreta kako bi pokušao da povrati izgubljeni legitimitet stranke (čija je siva eminencija), i dobije podršku za dalji nastavak transformisanja Srbije u privatnu prćiju. Pretpostavljam da je simpatizeru vlasti teško da ovo prihvati jer on, pod udarima propagande Informera i bezgranične zabave koja se emituje sa Pinka, pred očima ima Srbiju – nezavisnu i srećnu državu pa previđa da ona to nije u stvarnosti, odnosno da je aktuelna vlast (kojoj slepo veruje) samo nastavila proces kolonizacije zemlje u interesu stranog kapitala i domaćih okoristitelja, produživši tamo gde je prethodna vlast stala. Interesantan je, s tim u vezi, paradoks da se aktuelni vlastodržac hvali prijateljstvom sa svetskim silama i organizacijama (koje ga štite), a istovremeno tvrdi da ga neko ugrožava spolja i to preko najperspektivnijih delova ove zemlje – njene mladosti i pameti. Pa ipak, na ovakavu vrstu paradoksa pecaju se, oprostite na alaskom izrazu, oni koji ne vide (ili se samo prave da su slepi), kako globalnim elitama moći upravo trebaju kooperativne (autokratske) vlade na lokalu. I utoliko je borba nezadovoljnog naroda teža budući da se s druge strane nalazi partijsko-državni aparat prinude i medijskog proizvođenja pristanka koji isključivo bdije nad svojim opstankom, ali i faktička vlast koja dolazi spolja i koja (u našem slučaju) štiti koalicionu himeru radikalskih naprednjaka i prokapitalističkih socijalista.

Produkti ovakvog paternalizma, gde faktička vlast štiti nedemokratski način upravljanja u Srbiji budući da se on odvija u interesu faktičke vlasti, nikako nisu za pohvalu jer između ostalog podrazumevaju: 1) autokratiju u kojoj se jedan čovek pita za sve, čije se odluke po svaku cenu sprovode u delo, 2) korumpirani sistem u kojem porobljene institucije ne dovode u pitanje odluke vlastodršca, u kojem je moguće da predsednik države koji krši Ustav jer podriva narodno jedinstvo (a to je samo jedan od primera kršenja koje čini), uručuje orden sudiji Ustavnog suda koji „mudro“ ćuti na predsednikovo kršenje (kršenja) Ustava, 3) krah narodnog suvereniteta… S druge strane, podanički mentalitet koji ima svoju bitnu istorijsku dimenziju i koji je danas dobrim delom održavan ali i nanovo stvaran od strane medija u službi režima (zamislimo li Srbiju kao stambenu zgradu od desetak spratova uočićemo da se na samo jednom spratu mogu čuti mediji koji nisu pod kontrolom vlasti), takođe predstavlja pogodno tle za pomenutu vrstu paternalizma, ali i za opstajanje autokratskog načina vladanja.

Dopustite mi da s tim u vezi iznesem jedno („obrnuto“) poređenje. U Francuskoj je republikanska tradicija zastupljena u tolikoj meri da kad god se Le Penova opcija, sada opcija Le Penove, približi izbornom trijumfu tada u biračkom telu proradi republikanski nerv koji onemogući pomenuti trijumf, čak i po cenu dolaska na vlast ekstremnog tehnokrate globalističkog tipa (mislim na Makrona). U Srbiji je, nasuprot francuskom iskustvu, u tolikoj meri zastupljena autoritarna tradicija da kad god se autokratska vlast približi izbornom porazu, u biračkom telu proradi autoritarni nerv koji spreči njen izborni poraz.

Neka čitalac ovo poređenje shvati isključivo kao tezu, proizvod misaonog eksperimenta budući da je autokratski nerv u Srbiji počeo da slabi još kod pripadnika generacije „milenijalaca“, pa zato aktuelna vlast u Srbiji, pod zaštitom faktičke vlasti spolja, dodatno pribegava represivnim predizbornim merama zastrašivanja, ucenjivanja, uslovljavanja, pretnji, podmazivanja i koječega još, biračkog tela ne bi li se i dalje održala u vrhovnom sicu državnog bolida. No, sada je i taj očajnički pokušaj ugrožen jer je u poslednjih osam meseci generacija zed koja odbija da bude „zatočenik glasa starijih“ (da citiram španskog sociologa Kastelsa), odlučila da preuzme stvari u svoje ruke, da ne odlazi iz zemlje kao što su to činile prethodne generacije, već da stane na branik otadžbine i ne dozvoli neodgovornoj vlasti da Srbiju rasparča i definitivno preobrazi u koloniju afričkog tipa.

Bitno je istaći da ova pobunjena mladež kategorički odbacuje odluke i procene jednog čoveka koje skupo koštaju ovu zemlju, kao što odbacuje njegovu viziju rasta i razvoja društva koja se, i to je bitno istaći, u potpunosti podudara sa vizijom faktičke vlasti koja ga štiti, a u kojoj (viziji) je Srbija posed Blek Roka, rudnik Rio Tinta, laboratorija farmaceutskih kompanija, oaza jeftine radne snage, mašina za pranje novca, deponija bogatih zapadnih država…

Autor je sociolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.