Naučni dokazi o štetnosti psihoterapije

Prema najnovijim meta-analizama, između 5 i 10 posto odraslih pacijenata doživi značajno pogoršanje tokom ili nakon psihoterapijskog tretmana. Kod dece i adolescenata, te brojke skaču na zapanjujućih 24 posto.

Allen Bergin, psiholog sa Kolumbija univerziteta, prvi je sistematski dokumentovao ovaj fenomen još 1966. godine u prestižnom „Journal of Abnormal Psychology“. Analizirajući sedam komparativnih studija, Bergin je uočio nešto neobično: iako u proseku nije bilo razlike između tretiranih i kontrolnih grupa, raspodela ishoda bila je dramatično različita. Tretmani su stvarali ekstreme – neki pacijenti su se značajno oporavili, dok su drugi doživeli ono što je Bergin nazvao „efekat deterioracije“. Do 1971, identifikovao je ovaj obrazac u čak 30 nezavisnih studija.

Michael Lambert sa Brigham Young univerziteta posvetio je četiri decenije proučavanju ovog fenomena. Njegove longitudinalne studije na uzorcima od preko 6.000 pacijenata pokazuju da približno 30-50 posto klijenata ne doživi nikakvo poboljšanje, dok oko osam posto postaje klinički gore. Možda najuznemirujući Lambertov nalaz jeste da terapeuti imaju izuzetno slabu sposobnost prepoznavanja kada njihovi pacijenti propadaju. Tačnost procene je svega 21 posto, što je gore od slučajnog pogađanja.

Mehanizmi štete: Kako pomaganje postaje povređivanje

Bernhard Strauss sa Univerziteta u Jeni vodi najveće evropsko istraživanje neželjenih efekata psihoterapije. NJegov tim je na reprezentativnom uzorku od 14.587 pacijenata identifikovao nekoliko ključnih mehanizama kroz koje terapija nanosi štetu.

Prvi je paradoksalna retraumatizacija: 57,8 posto pacijenata izveštava o vraćanju bolnih sećanja na način koji ih ponovo traumatizuje umesto da ih integriše.

Drugi mehanizam je jatrogenička zavisnost: sedam posto pacijenata razvija patološku zavisnost od terapeuta, gubeći sposobnost samostalnog funkcionisanja.

Treći, možda najsuptilniji mehanizam, Čarls Boisvert i David Faust sa Univerziteta Rhode Island nazivaju „usvajanjem uloge bolesnika“. Kroz proces terapije, pacijenti počinju da interpretiraju normalne životne izazove kroz prizmu patologije. Svaka tuga postaje „depresivna epizoda“, svaka briga „anksiozni poremećaj“. Ovaj proces medicinske kolonizacije svakodnevnog života stvara hronične pacijente od ljudi kojima je možda trebala samo privremena podrška.

Rizične grupe: Ko je najugroženiji?

Dženi Rosendal sa Univerziteta u Jeni identifikovala je nekoliko populacija sa povećanim rizikom. Na vrhu liste su osobe sa graničnim poremećajem ličnosti (BPD), kod kojih stopa deterioracije može dostići 14 puta veću učestalost nego u opštoj populaciji. Razlog leži u samoj prirodi poremećaja: nestabilno osećanje identiteta čini ove pacijente posebno podložnim internalizaciji terapeutskih interpretacija, često na štetan način.

Pim Cuijpers sa Vrije Univerziteta u Amsterdamu sproveo je meta-analizu 341 randomizovane kontrolisane studije psihoterapije za depresiju. Iako terapija generalno smanjuje rizik od pogoršanja za 61 posto u odnosu na kontrolne grupe, medijana stope deterioracije u tretiranim grupama još uvek iznosi četiri posto, sa pojedinim studijama koje pokazuju stope preko 10 posto.

Potencijalno štetne terapije: Lista koja uznemirava

Skot Lilienfeld, nedavno preminuli psiholog sa Emory univerziteta, 2007. godine objavio je u „Perspectives on Psychological Science“ listu empirijski dokumentovanih štetnih terapija. Critical Incident Stress Debriefing (CISD), široko korišćena intervencija nakon traumatskih događaja, pokazala se ne samo neefikasnom već aktivno štetnom. Osobe sa visokim početnim simptomima koje prođu kroz CISD imaju značajno veću verovatnoću razvoja hroničnog PTSP-a.

Implikacije za praksu i politiku

Ovi nalazi ne znače da je psihoterapija inherentno loša. Naprotiv, za većinu ljudi koji je traže, ona je korisna. Ali postojanje značajne manjine za koju je štetna zahteva fundamentalno preispitivanje načina na koji se terapija sprovodi i reguliše.

Lambert je razvio sisteme praćenja u realnom vremenu koji koriste algoritme mašinskog učenja za identifikaciju pacijenata u riziku od deterioracije. Kada se ovi sistemi implementiraju, stopa neuspeha opada za 50 posto.

Aleksander Rozental sa Karolinska instituta u svojoj analizi britanskog NHS sistema otkriva dodatnu zabrinjavajuću dimenziju: 5,2 posto pacijenata izveštava o trajnim negativnim efektima, sa značajno većim rizikom među etničkim manjinama i ekonomski ugroženim grupama. Ovo postavlja pitanja o socijalnoj pravdi u mentalnom zdravlju: da li najranjiviji članovi društva nesrazmerno snose teret jatrogeničke štete?

Vreme je da profesija mentalnog zdravlja prizna ono što medicina zna vekovima: primum non nocere: prvo, ne naškodi. To zahteva ne samo bolju obuku terapeuta i rigorozniji nadzor, već i fundamentalno preispitivanje pretpostavki o univerzalnoj korisnosti „razgovora o problemima“. Jer, kako pokazuju ovi podaci, ponekad je ćutanje zaista zlato. Posebno ako je alternativa terapija koja pogoršava stanje.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.