Ne lipši, magarče, dok stigne EU

Kako vreme protiče, batina je sve veća, a šargarepa sve dalja – Srbija se približava EU, ali samo asimptotski. Zašto je to tako? Da bismo razumeli šta nam se dešava i šta možemo da očekujemo u budućnosti, treba sami sebi da odgovorimo na nekoliko pitanja.

Kao prvo, zašto su zvaničnici EU pružili podršku današnjoj vladajućoj garnituri? Da li vlast zaista želi da Srbiju uvede u EU? I najzad da li EU zvaničnici iskreno žele da Srbiju prime u svoju zajednicu?

Svakom iole obaveštenijem evropskom političaru jasno je da je SNS mogla da osvoji vlast samo uz uveravanje glasača da su odustali od jučerašnje politike izolacije i zaigrali na kartu EU. Dakle, SNS je svesna da će ostati na vlasti samo ako istraje u obećanjima glasačima da će Srbiju uvesti u EU. Što sa svoje strane znači da o sudbini vlasti u Srbiji odlučuju, u krajnoj liniji, zvaničnici EU. Što, opet, povlači da samo vlast koja ovim zvaničnicima „ide niz dlaku“, može na vlasti da opstane. A to se plaća, zar ne?

Cena, pogađate već jeste predaja KiM. U najboljem slučaju prodaja. I zaista, svedoci smo trgovine na relaciji Beograd – Brisel. Kako „pregovori“ napreduju, KiM je sve bliža formalnom priznanju iz Beograda, korak po korak, kao i ona žaba skuvanom stanju, kako nas je svojevremeno podsećao Zoran Đinđić. (To je onaj čije je ime srbijanski Savonarola, skidao sa bulevara na Novom Beogradu, da bi na njegovo mesto postavljao ime „srpskog dobrotvora“, generala Ratka Mladića).

Da li SNS zaista želi da uvede Srbiju u EU? Ako ne znamo šta neko stvarno namerava, tj koliko se njegovim rečima može verovati, treba da se, prvo podsetimo njihovih dotadašnjih reči i dela, da bi procenio verodostojnost, odnosno postojanost tih opredeljenja. Mi dovoljno znamo šta su „Toma bez bedža“ i mlađi mu naslednik“sa bedžom“ do juče govorili i radili, da bi smo sada podsećali građane šta mogu da očekuju. Ali mnogo je važniji odgovor na pitanje: Koji su interesi SNS u pogledu članstva Srbije u EU? Napravimo, zato, jedan misaoni eksperiment.

Mi znamo koliki je „kadrovski kapacitet“ SNS i kakve su šanse, bez „EU džokera“ da se održi na vlast, u zemlji koja ekonomski i uopšte propada. Zamislimo, zato, da je Srbija ušla u EU. Šta onda? Šargarepa je pojedena, ni magarac ne može beskonačno da trpi, a vlast je nesposobna. Razumni glasači se okreću sposobnima, onima koji, poput Miškovća, vuku Srbiju napred. (Ne zaboravimo – Savonarola je završio na lomači!) Dakle, SNS je svestan da će da vlada samo dok je Srbija „na putu“ za EU). To će reći njima se ne isplati da stignu na kraj tog puta! Ali tu priča nije završena.

Da li čelnici EU zaista žele Srbiju u svom društvu? Srbiju koju su stavljali tako reći do juče pod sankcije. Zemlju, na čijem čelu su isti oni „političari“ koji su te sankcije „zaradili“. Zemlju, koja se još nije oslobodila Broza, SUBNOR-a , i drugih ostataka totalitarizma, za razliku od Slovenije i drugih bivših republika Jugoslavije. Državu, koju isti oni koje su zločin u Srebrenici „pripremili“, optužuju pred celim svetom da je upravo ona krivac i tako daju pravo svima koji su istu Srbiju optuživali za sve nevolje na Balkanu poslednjih decenija. Srbiju koju ceo svet identifikuje sa bosanskim Srbima, i sa nedelima u Srebrenici, Sarajevu, Dubrovniku, Vukovaru, sa linijom Karlobag-Ogulin-Virovitica, Srbijom koja je vukla za nos Haški Tribunal, skrivajući ratne zločince. Srbiju, čiji potpredsednik Vlade je svojevremeno pretio da će KIM da očisti od Albanaca, a čiji podrepaši sada čine vladu iste Srbije…

Očigledno je da je za tu gospodu šargarepa bitna samo da se što brže i bezbolnije obavi operacija definitivnog otcepljenja KiM, tj. da se Srbija natera da prizna njenu nezavisnost – i tu se priča završava. Zatvorimo oči i pokušajmo da navedemo ijednu činjenicu koja nije kompatibilna sa ovim scenarijom.

Milan Ovsištanin, Beograd