Ne možemo osuditi prevodioca

Najpre, iza mene stoji preko 100 prevedenih naslova, među kojima ima i izuzetno značajnih dela velikih pisaca. Naravno da kvantitet ne mora značiti i kvalitet, ali ipak znači iskustvo. Pre više godina dobila sam poziv da se učlanim u Udruženje prevodilaca, uz ozbiljne komplimente mom radu, no članstvo u ma kojoj instituciji prosto nisam smatrala bitnim, te sam do dana današnjeg ostala van institucije.

O Mihailu Đorđeviću imam izuzetno mišljenje, i moja izjava za „Danas“ bila je opširnija. Između ostalog, u tekstu koji sam poslala na molbu redakcije, stoji „on… iznenađuje živopisnošću izraza; da je čitav prevod takav, on ni danas ne bi bio zastareo“. Naglasak je bio na žurbi s kojom je knjiga objavljena i na lošoj lekturi i korekturi, kao i na cenzurisanim delovima – upravo je po njima evidentno da tadašnji izdavač nije pristupio knjizi onako kako ona zaslužuje. U knjizi koja je rađena bez žurbe prosto ne može ostati toliko grešaka, a neke su bile neispravljive bez radikalnog zalaženja u sam prevod. Iskreno mi je žao što su te moje rečenice izostavljene, jer mi ni slučajno nije bila namera da vređam rad Mihaila Đorđevića u celini.

Međutim – i nažalost – činjenica je da u njegovom prevodu postoje netačno prevedene rečenice, kao i da ima izostavljenih. Nijednog trenutka ne možemo osuditi prevodioca; to nije bila nikakva retkost u to doba bez adekvatnih rečnika, da ne pominjemo internet i njegove baze. Štaviše, prevođenje u takvim uslovima bilo je podvig. Ali to ne znači da takve rečenice treba da ostanu u savremenom izdanju, isto kao što nije u redu da novo izdanje ostane uskraćeno za one rečenice koje su u prvom izdanju izostavljene. Verujem da smo u tome svi saglasni.

Mislim da nema potrebe da zalazim u odbranu reč po reč – naravno da će ton pisca tu i tamo zahtevati i poneku malovarošku reč, nekad pak žargonsku, nekad pak seosku. Konkretno, Tarltoni oko sebe nose doslovno jednu auru malovaroškog, i nisu slučajno „tarltonski“. No zlatno pravilo prevođenja glasi da i sa takvim rečima budemo oprezni i pronađemo onu koja je u najširoj upotrebi, svima prepoznatljiva, kolokvijalna ali ne lokalna. Privatno sam ne ljubitelj već obožavalac one stare mode (koju su pratili i Vinaver, i Semenović, i Đorđević, i mnogi drugi sjajni prevodioci) gde se lokalni izraz upravo neguje i koristi obilato. Đorđevićev prevod obiluje takvim lokalizmima i kolokvijalizmima, i to je jedan predivan sloj prevoda. Sada su, međutim, zahtevi prevodilaštva i izdavača nešto drugačiji. Radeći na ovoj knjizi, uložila sam veliki trud da jezik prevoda ispuni te savremene zahteve, da bude dosledan književnom jeziku i ni slučajno lokalan, sem tamo gde samo pripovedanje to zahteva, jer u suprotnom dobijamo sterilnu knjigu, a nije ni to cilj. Moja molba svakom kolegi koji bi voleo da napravi poređenje glasi da najpre pažljivo pročita Đorđevića. Među njegovim odličnim rešenjima naći će i ona koja su danas neprihvatljiva – nažalost, reći ću ponovo, ali lični ukus ne sme da ima ulogu u prevođenju. Takođe, jasno je da ovaj prevod nije među najboljim Đorđevićevim prevodima. Nije ni nepravično ni uvredljivo skrenuti pažnju na lošije delo velikog umetnika i zanatlije.

Prevodeći ovaj roman, pratila sam i analizirala (kao što je uputno raditi sa svim značajnim delima) i neke druge prevode – postojeći prevod, ruski prevod i donekle nemački prevod. Uvek je dobro prostudirati kako su drugi prevodioci doživeli određeni ton pripovedanja. Međutim, to se radi naknadno i radi se bez sujete. Niti je u redu da se prevod prepisuje, niti je u redu da se „za inat“ bira baš drugačiji izraz. Pokazalo se da ima mesta gde je Đorđevićevo rešenje isto kao moje, ili vrlo slično – ali samo bih izgubila menjanjem po svaku cenu, te su takva rešenja i ostala ista u oba prevoda.
Kao što smatram da nema potrebe da „branim“ novi prevod reč po reč, tako nema potrebe ni da „napadam“ Đorđevićev prevod reč po reč. U njemu ima iznenađenja, rešenja koja jednostavno ne bismo očekivali od Đorđevića – to nije onaj Đorđević kog znamo, i koliko god da je ponegde divan i svež, tako ponegde čak nimalo ne liči na sebe. Ali da ponovim, moja kritika je bila upućena izdanju kao celini, proizvodu rada više ljudi, a ono je za naše savremene uslove bilo neprihvatljivo iz više razloga, na prvom mestu zato što je postojala potreba za integralnim tekstom, što je već bilo dovoljan razlog za ovakav poduhvat. Izdavačka kuća Laguna izuzetno ozbiljno pristupa ovakvim projektima i mislim da procena izdavača u pogledu upotrebljivosti starog prevoda nije bila pogrešna u ovom slučaju. Nadam se da je ovim bar donekle ispravljen nesporazum nastao skraćenjem mog objašnjenja potrebe za novim prevodom.

Autorka je književni prevodilac