Ne znam ni šta bi naš kum Mika Antić rekao na sve ovo…

Kako zamisliti vreme bez sećanja? Zašto se trudimo da nešto zaboravimo, a nešto da ne zaboravimo? Koja je funkcija sećanja i zaborava? To su pitanja koja postavljam na času kada krećem u januaru da predajem kulturu sećanja.

***
Sećam se kada sam i gde prvi put pročitala priču o Ignjatu i Olgi Pavlas, tragično stradalim Novosađanima u Raciji 1942. Bio je 8. mart neke 1981. Tata je već bio u penziji i radio honorarno kao urednik pozorišnog lista Srpskog narodnog pozorišta. Ja još nisam krenula u školu, pa me svaki dan vodio sa sobom na posao u tu veliku, belu mermernu zgradu, koju sam doživljavala kao ogromni lavirint. Trčala sam po hodnicima, gledala sve probe Žizele, krila se po garderobama, oblačila kostime, šminkala se sa glumcima, a kada su hteli da me drže na oku, dovodili su me u kancelariju slikara Radula Boškovića, gde sam dobijala papir i boje da crtam.

***
Dok sam ja žvrljala nešto svoje, Radule je crtao nešto za sutrašnji broj. Pitam ga šta crta i on mi bez reči pokaza malu grafiku, na kojoj sam samo videla dugu žensku kosu, koju mrsi voda. Pitam ko je to, a on mi bez reči doda neki papir i kaže : – To je ilustracija uz sutrašnji tekst tvoga tate, pročitaj… Tekst je nosio naslov Pismo gospođi Pavlas, umesto cveća na Vaš grob, povodom Dana žena.

***
Tata se obraćao Olgi, gospođi neobične lepote i ugleda, koja je izašla iz reda za pogubljenje na novosadskoj plaži Štrand i preko reda tražila da bude streljana i bačena u Dunav, sa svojim mužem, tog 23. januara 42. ne znajući da će naredba za prekid masakra stići samo 15 minuta kasnije. Radule je slikao njenu kosu umršenu u korenje vrba, tog proleća kada se Dunav otopio.

***

Ne znam kakvu funkciju ima sećanje, ali 35 godina kasnije, ja pišem knjigu Kada Bog zažmuri – o Novosadskoj raciji i bračnom paru Pavlas. Tri godine kasnije, toliko imam novih priča i svedočenja ljudi koji su pročitali moju prvu knjigu i ispričali mi ili me upoznali sa svojim bakama, tetkama, stričevima… koji supreživeli sve to o čemu pišem, da izlazi moja druga knjiga, koja se možda slučajno zove Pismo na šinama.

***
Odrastala sam osamdesetih godina u novosadskom naselju Liman, pored samog Dunava. Za dan oslobođenja grada 23. oktobra, dolazili su nam narodni heroji na čas, da nam pričaju i razgovaraju sa nama. Razredi su se tada zvali odeljenske zajednice i nosili su imena po nekom narodnom heroju. Naša zajednica je izglasala ime LJubinke Vitasović Lepinjice, mlade sremske partizanke koja je poginula 1943. na Fruškoj gori na Letenci, gde se i danas nalazi njen grob, a koji smo redovno posećivali sa učiteljicom.

***
Za himnu razreda izabrali smo pesmu Ja sam rođen tamo na salašu. Svaki čas počinjao je tako što naša učiteljica Dobrila stane u pozu dirigenta i mi svi zapevamo pesmu koja je bila poznata iz filma Salaš u malom ritu. Ono što svi moji prijatelji znaju, kad god mi se ukaže prilika da naručim neku pesmu kod tamburaša, ta je prva.

***
U vrtlogu vremena, sedim dva meseca u zatvorskom pritvoru na Klisi, a moja drugarica dovodi svoj ženski hor da nam peva pred kapijom zatvora. Čujem vuvuzele i pištaljke, čujem da nameštaju ozvučenje i čujem prve taktove te pesme. Dok se dvorištem razlegao glas meni nevidljivih ljudi koji pevaju pesmu moje odeljenske zajednice od pre 40 godina, držim se za srce i plačem u ćeliji.

***
Nisam sigurna šta bi moj tata, koji je sa 17 godina preživeo istu tu raciju u Novom Sadu, zahvaljujući kapi gimnazije Jovan Jovanović Zmaj, koju je nosio i tih dana, rekao na sve ovo što se dešava u toj istoj školi. Gimnazija se pod okupacijom zvala Kraljevska mađarska gimnazija na srpskom jeziku i vojnik koji ga je izbacio iz reda, misleći da je „ispravne“ nacionalnosti tih dana, svima nam je spasao živote.

***

I tada je škola radila, a pod ovom okupacijom zvrji prazna, dok su deca i nastavnici raseljeni po kazni na tri lokacije. Znam da je bio preponosan kada sam pod istim tim krovom, držala besedu kao najmlađi profesor, te 2002. godine. Nisam smela da pogledam u njegovom smeru, jer sam znala da su mu oči pune suza i da će i moje istog momenta krenuti, usred besede.

***
Ne znam ni šta bi naš kum Mika Antić rekao na sve ovo, ali znam da se smeši sa neba kada ga spominjem na času i kada đacima puštam njegov kratki igrani film Spomenik iz 1967. koji je pokrenuo inicijativu za postavljanje danas svima poznatog spomenika Jove Soldatovića – Porodica, na Keju žrtava racije. U stvari znam šta bi rekao, sa cigaretom u ruci, svojim hrapavim šeretskim glasom, ali to nije pristojno pisati.

***
Sećam se kako me je jedan dan pre puno godina zaustavio saobraćajni policajac na putu za školu. Na suvozačkom sedištu su stajale knjige i preko njih Ustav republike Srbije, jer sam predavala pored sociologije i predmet kojeg više nema u gimnaziji Ustav i prava građana.

***
Na moje pitanje zašto sam zaustavljena, rekao je – rutinska kontrola. Dok je gledao moja dokumenta, pitao me je čime se bavim, i kada je video Ustav, sam je sebi odgovorio – Znači koleginica? Samo sam se nasmejala i rekla – Ako Vi tako mislite…

***
Ta scena mi se vrtela u glavi dok sam ležala na strunjači u pritvoru, prvih 48 sati u samici u policijskoj stanici u Sremskim Karlovcima, 14. marta, pod optužbom da sam pozivala na rušenje ustavnog poretka republike Srbije.

***
U zatvor na Klisi stigla sam sa svojom omiljenom knjigom Viktora Frankla, Zašto se niste ubili. Sto puta pročitana i ispodvlačena knjiga, čiju sam svaku reč gotovo napamet znala, sasvim je drugačije izgledala tih dana. Knjiga napisana za devet dana, posle izlaska jednog psihologa iz Aušvica, u kojoj je opisivao sva stanja svesti logoraša pri ulasku i kasnije izlasku iz koncentracionog kampa.

***

Osnovna ideja knjige, koja je kasnije postala udžbenik iz logoterapije, je da čovek može preživeti sve, ako pronađe u tome smisao. Frankl veruje u bezrezervni smisao svega u životu i to je smatrao osnovnim preduslovom za preživljavanje.

***
Ustajem jedan dan iz svog zatvorskog kreveta sa tom knjigom u ruci i stajem na sred sobe, da bi me moje cimerke dobro videle dok im postavljam pitanje i kažem da me zanima šta one o tome misle: – Da li samo religiozni ljudi vide viši smisao u svemu, i da li oni koji veruju u smisao svega moraju biti religiozni?

***
Na njihovim licima vidim da ih niko dugo nije pitao šta misle o bilo čemu, ali i vidim da žele da razgovaraju o tome. Hrabrim ih kao svoje đake, da slobodno kažu šta misle i objasne. Imamo različite odgovore i ostatak dana se diskutuje o tome.

***
U sledećem paketu od kuće, stiže mi još pet knjiga od istog autora i tada nastaje scena, zbog koje sam prvi put poželela da imam fotoaparat u pritvoru. Četiri žene, u ćeliji broj četiri, sa četiri knjige Viktora Frankla, u tišini na svojim krevetima, čitaju. Tada sam prvi put napisala pismo, koje nikada neće biti poslato, nekome koga više nema i kome sam želela da se zahvalim. Završava se rečima:
Ko spasi jedan život, spasao je čitav svet. Vi ste spasili milione naših svetova, vraćajući našim životima smisao na svim meridijanima, na svim svetskim jezicima na koje je prevedena Vaša prva knjiga. Večna Vam slava i hvala.

***

Kao jedini prozor u svet u pritvoru imate sve režimske TV kanale, za koje sam naučila sve u ćeliji, da ih posmatramo kao zlu i neuračunljivu osobu u sobi, koja laže danonoćno, ali od koje ne možeš pobeći. Na vest da je umro Filip David, naglo ustajem i zaleđeno stajem pred televizor, prvi put plašeći se da se možda neka istina izgovorila na RTS-u.

***
Sećam se vremena kada mi je najveći strah bio šta će on odgovoriti posle čitanja moje prve knjige. Zašto se ne javlja, zašto sam mu uopšte poslala te moje gluposti, šta sam uopšte mislila, da jedan Filip David treba da se bavi mojim amaterskim pisanjem. Posle mesec dana smogla sam hrabrosti da ga nazovem i drhtavim glasom pitam, da li je dobio moj mejl. On je vedro odgovorio da je odavno pročitao knjigu, da je to sve odlično i da će napisati recenziju, ali da je zaboravio da mi javi.

***
Šta god da je napisao, ja bih stavila na korice svoje knjige. Između ostalog, u recenziji je stajalo: Istinite priče Marije Vasić su tragično svedočanstvo, uznemirijuća opomena šta se događa u mračnim vremenima kada zločinačke ideologije i zločinci zavladaju svetom.

***
Na promociji iste knjige u beogradskoj jevrejskoj opštini, sedeo je sam u poslednjem redu, sklopljenih ruku, pridržavao je bradu i klimao potvrdno glavom na svaku moju izgovorenu reč. Nikoga nisam videla, samo sam gledala u „hodočasnika neba i zemlje“ u poslednjem redu.

***
Onda sam tamo u ćeliji broj četiri, napisala drugo pismo bez adrese, koje je počinjalo rečima: Ako je istina da ste danas napustili naš svet, pitam se ko će nastaviti da nas drži uspravno, kada Vi skinete taj teret sa svojih leđa…

***
Dan kada sam na TV Pink čula da nam je pritvor treći put produžen za još 30 dana, besno pišem izjavu zatvorskoj upravi u kojoj ih obaveštavam da stupam u štrajk žeđu i glađu. Teško je to bilo saopštiti mojim dečacima koji su baš taj dan imali odobrenu posetu mami, u trajanju od 30 minuta. Zvuci iz naše kabine, podeljene neprobojnim staklom, bili su užas kojeg ne želim da se sećam.

***
Na zatvorskom čučavcu drži me cimerka iz ćelije, šapućem iznemoglo – Pašću… Ona mi govori – Nećeš pasti, ja te držim…

***
Puštaju nas na kućni pritvor sa sat vremena šetnje, pred vratima su svaki dan u 12 sati sve moje drugarice, grlimo se, plačemo i polako šetam. Pod prozorom mi dolaze svaki dan svi koji hoće da me vide, moj muž na kraju postavlja drvenu klupu, da mogu i da sednu.

***
U ponoć 8. juna za moj 50. rođendan, kamenčić pogađa staklo prozora. Otvaram ga u pižami, zbunjena prizorom. Moje koleginice iz škole i nekoliko mojih đaka, kojima sam bila prethodne godine bila razredna, počinju bez najave da tiho pevaju pesmu Padaj silo i nepravdo. Dodaju mi cveće i poklone i bez reči, kao u nekoj tajnoj akciji, otrčavaju sa mesta događaja u mrak. Nisam stigla ni reč da kažem, samo sam podigla pesnicu dok su odlazili. Zatvaram prozor i pitam muža – Da li se ovo dogodilo ili sam sanjala? Kaže – Pune su ti ruke, znači nisi sanjala.

***
Posle pet meseci najstrožeg kućnog pritvora, dok sam u svojoj šetnji bila sama, stiže neočekivana vest da su nas troje oslobodili. Moj stariji sin Milan me čeka pred zgradom da mi javi ono što svi već znaju sem mene, da dolaze da mi skinu nanogicu.

***
Poverenika koji nosi ključ od elektronskog nadzora na mojoj nozi, dočekujem na prozoru pevajući Đoletovu pesmu Živeti slobodno. On ulazi i kaže: Samo sam pratio muziku sa vašeg prozora, već sam zaboravio na kom ste spratu. Kažem deci, vodite me napolje, bilo gde. Milan me pita, hoćeš ispred Mašinske škole, tamo tvoja škola danas protestuje?

***

Stižemo na parking ispred škole, izlećem iz kola u pokretu, deca viču – Stani, polako. Grlim se sa svima, brišemo suze, dajem prvu izjavu za neki portal, govorim na stepenicama o tome „šta je nama Jovina gimnazija“, glas me izdaje u jednom momentu i suze mi kreću. Vidim da oko mene već svi brišu oči.

***
Uveče odlazim do Radivoja Jovovića, koji je još u kućnom pritvoru, ali može da prima posete. Tu su svi. Probijam se do Lada Jovovića, koji me grli bez reči. Sutra u kampusu srećem Lazara Dinića, nasmejanog vilenjaka, sem da mu čestitam na položenim ispitima, ne znam šta drugo da mu kažem.

***
Posle više od nedelju dana, kada sam već počela da radim, srećem se sa Srđanom i Mladenom, koji su tek tada oslobođeni. Svi mi dobro izgledaju, ne znam kako ja njima izgledam i ne smem ni da ih pitam. U sebi se pitam – da li smo mi isti ljudi od pre sedam meseci.

***
Ništa nije kao što smo zamišljali da će biti. Ni dani u pritvoru, ni prvi dani na slobodi. Naše suđenje je zakazano za 24. novembar, a suđenja odgovornima za zločin u Novom Sadu nema ni na vidiku. Pitaju me šta očekujem. Ništa više ne očekujem i sve očekujem. Tako se mora živeti.

O sagovornici
Marija Vasić je rođena u Novom Sadu 8. juna 1975. gde završava i sve škole. Po zanimanju je profesor sociologije, bavi se kulturnom sećanja, sa posebnim osvrtom na temu Holokausta i novosadske racije. Autor je mnogih stručnih tekstova iz ove oblasti i dve knjige istinitih priča „Kada bog zažmuri“ i „Pismo na šinama“. Godine 2024. godine dobitnica je nagrade „Sećanje na Hildu Dajč“ za izuzetan doprinos kulturi sećanja, kroz javne časove i stručna vođenja o Novosadsko raciji, koje godinama organizuje za svoje đake i građane.

Građanski je i politički aktivista, potpredsednica Saveza antifašista Vojvodine, zamenica predsednika GO PSG, članica ženske antifašističke mreže FAMA. Od 2002. godine radi kao profesor u gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, gde predaje sociologiju, Ustav i prava građana i građansko vaspitanje. U martu 2025. uhapšena je sa grupom studenata i aktivista i optužena za planiranje rušenja ustavnog poretka. Provodi 66 dana u zatvorskom pritvoru, a posle njenog štrajka glađu i žeđu, puštaju ih na kućni pritvor, još pet meseci. Posle sedam meseci pritvora, čeka suđenje sa slobode. Majka je dva sina i supruga. Živi i dalje na Limanu i nastavlja svoju borbu.

Moj 50. rođendan

U ponoć 8. juna za moj 50. rođendan, kamenčić pogađa staklo prozora. Otvaram ga u pižami, zbunjena prizorom. Moje koleginice iz škole i nekoliko mojih đaka, kojima sam bila prethodne godine bila razredna, počinju bez najave da tiho pevaju pesmu Padaj silo i nepravdo. Dodaju mi cveće i poklone i bez reči, kao u nekoj tajnoj akciji, otrčavaju sa mesta događaja u mrak. Nisam stigla ni reč da kažem, samo sam podigla pesnicu dok su odlazili. Zatvaram prozor i pitam muža – Da li se ovo dogodilo ili sam sanjala? Kaže – Pune su ti ruke, znači nisi sanjala.

Suđenje ni na vidiku

Naše suđenje je zakazano za 24. novembar, a suđenja odgovornima za zločin u Novom Sadu, nema ni na vidiku