Neću da skačem, a nisam ćaci

Ipak, kako ne bih upao u stupicu patetičnih proseravanja o bezuslovnoj ljubavi prema studentima – bezuslovna ljubav, inače, omiljena tema sveprisutnih self-help pseudomističara, stvarna je koliko i Pepeljugin frajer, poznatiji kao princ – dozvolite mi da ovde iznesem nekoliko stavki o tome šta mi se katkad ne dopada u vezi studentskih protesta, a nije ili jeste vezano uz studente same. Sve u nastavku izričem tek kao običan (grešni) civil, a ne kao čovek svetih odluka ili, ne daj bože, čovek od uticaja, fotelje, skupih rita i skupih satova.

Kao prvo. Ne pada mi na pamet da skačem, iako nisam ćaci. Pod jedan, zato što to i takvo skakanje ima poreklo iz navijačkog nemilog miljea i izrazito je masovna aktivnost, a ja, čim čujem reč masovno, prvo pomislim na masovni ukus, potom pomislim na masovne grobnice, i ne znam prožme li me veća jeza od pomisli na masovni ukus ili masovne grobnice. Opet, ponavljam, zdušno podržavam studentske proteste.

Pod dva, zato što poruka koju nosi uzvikivanje parole Ko ne skače, taj je ćaci!, zna da mi zamiriše na neka od mnogobrojnih naših jednoumlja kojima nismo neskloni. A naročito zna da mi zamiriše na najrasprostranjenije naše jednoumlje koje neprestano i podmuklo menja oblik, a to je poistovećivanje neistomišljenika i neprijatelja. Upravo na tom jednoumlju se dobrim delom zasniva i vladavina aktuelnih sociopata i hulja, te vladavine mnogih bivših sociopata i hulja.

Nije li, uostalom, naš svenarodni i tobož suštinski slogan Samo sloga Srbina spasava – za koji mnogi veruju da ima i iscelujuća dejstva, a zapravo je, ontološki i literarno, vredan koliko i nasumice izabran stih braće Bajić – samo jedan od mnogobrojnih oblika našeg najrasprostranjenijeg jednoumlja. Drugim rečima, jeftin i mahom uspeo protomarketinški pokušaj da svi Srbi ostanu zanavek prokunuti jednojajčani blizanci (sa razvojim poremećajem i nemogućnošću samoregulacije), a ne skupina različitih, samosvesnih i drukčije mislećih bića što imaju iole razvijen osećaj za zajednicu.

Ne bi, stoga, bilo zgoreg naš svenarodni i tobož suštinski slogan izmeniti u Samo slogan Srbina spasava, te tako ogoliti njegovu banalnu ekonomsko-propagandnu prirodu (EPP). Takođe, nemojmo smetnuti s uma da će milioni tih ćacija, s kojima se tako rado sprdamo (i sam pisac ovih redova to neretko čini), nakon željno očekivane promene vlasti, nastaviti da žive sa nama u istoj zajednici. Hoće li ćaciji tada živeti pod našom čizmom, kao što mi sada živimo pod njihovom?

Kao drugo. Primećujem u svom komšiluku i širem okruženju nemalo ljudi – a i te kako su glasni u podršci studentima, pištanju u pištaljke i ismevanju ćacija – kako na registarske tablice svojih automobila kače kese, gaće i higijenske uloške, za svojim psima i psićima na ulici i u dvorištu zgrade ostavljaju drek, na trotoarima se mimoilaze tako što se ne mimoilaze i u supermarketima pokušavaju da se na kasu uguze preko reda praveći se blesavi. Neka se prepoznaju, i treba da se prepoznaju.

Dakle, moglo bi se reći da nisu ništa manje ćaciji od izvornih ćacija, ili da su, u najboljem slučaju, latentni ćaciji. Da stvar bude tragikomičnija, veoma su skloni rekreativnom pljuvanju po Evropskoj zajednici, dok, istovremeno, svesrdno navijaju za studente što bicikliraju do Strazbura ili trče do Brisela, potajno očekujući da će crni magovi iz Evropske zajednice – kojoj, uzgred rečeno, ne pripadamo ponajviše sopstvenim zaslugama – rešiti sve naše probleme.

Kad sve smutim pa prospem, izgleda da se mi ćacija oko nas i u nama nećemo tek tako osloboditi. Studenti tu borbu jesu započeli, zbog čega im se duboko klanjam, ali ni oni neće doveka biti isterivači ćacija.

Niti će nam crni magovi iz Brisela i Strazbura saliti stravu i smisliti bajalicu protiv ćacija. Od našeg svenarodnog i tobož suštinskog slogana tek neće biti nikakve koristi. Stoga, čeka nas krvav i dugotrajan posao pun mučnih samospoznaja, gledanja istini u oči i obračuna sa samoobmanama.

Jesmo li na to spremni?

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.