Nedostaju jedino mafija i neki novi „jul“

Nikola Samardžić Avgust je, s nebeskim osveženjem, doneo političko usijanje.
Neke pojave su uporne i neobično dugo traju. Nekad se, ili naizgled, ponavljaju. Milošević je model vladavine preuzeo iz prethodnog iskustva. Kako se popularnost njegove partije osipala, osnovicu vlasti proširivao je ugledajući se na nekadašnji odnos Saveza komunista i Socijalističkog saveza. Pritiscima i korupcijom, usisavao je i delove opozicije. Oslanjao se na inteligenciju, medije i mafiju. Manipulisao je crkvom, koja je posredstvom Saveza pravoslavnog sveštenstva bila delimično u kolektivnom članstvu Socijalističkog saveza, a inače propoveda pokornost svakom režimu, ukoliko nije demokratski. Nakon svršetka bosanskog rata, predatore je trebalo zameniti lešinarima. S radikalima na ratobornom krilu, osnovao je Jugoslovensku levicu.
I nakon pada, svi su mu, zajedno, ostali odani, učestvujući, svako na svoj način, u granicama mogućnosti, u rušenju demokratije i kolektivnom ubistvu premijera dr Zorana Đinđića.
Nakon Dejtona, predmet šovinističke euforije, nacionalne homogenizacije i paravan pljačke, ostalo je Kosovo. S kosovskim strastima otišlo se predaleko, s vrhuncem u referendumu koji je ozvaničio rešenost da se Kosovo zadrži nasiljem. Nakon samo godinu dana Milošević je prinuđen da Kosovo prepusti Ujedinjenim nacijama i NATO trupama. Ali je Miloševićevom padu više doprineo utisak o neuspehu u nacionalnoj, tj. osvajačkoj i zločinačkoj politici, od samih okolnosti u kojima su priroda vlasti, izolacija i siromaštvo razorili institucije i društvenu koheziju. Nije slučajno kandidat nove ujedinjene opozicije, dr Vojislav Koštunica, bio ličnost koja je pomirljivijom nacionalističkom retorikom privukla razočarane i apstinente.
I upravo zahvaljujući podršci ukupne osnovice Miloševićevog režima, za kojom je odmah posegao, Koštunica se, iz kukavičjeg jajeta, izlegao u novog autoritarnog lidera koji se sa skromnom neposrednom političkom podrškom dočepao apsolutne političke i ekonomske moći. Njegov „koalicioni kapacitet“ okupio je, ovoga puta, predsednika lišenog ozbiljnih političkih uverenja i njegovu očišćenu i ućutkanu stranku, Ilića i Dinkića i njihove unosne feude, poslušne radikale, crkvu koja osuđuje abortus a nagrađuje pedofilsko nasilje, i paljanske medije.
Jedino se mafija, koja je poslužila dok je trebalo ubijati premijera, nekako razlila, da bi njen kapital i mentalitet preuzeli političari, tajkuni, medijski opsenari i ideolozi demokratskog bloka.
Tu nedostaje samo nova „jugoslovenska“ levica. A za nju postoji povoljna klima. I u spoljnoj politici. Ponovo se otkriva da u UN ne odlučuju samo demokratske vlade. Liberalna politika počela je da uzmiče za novim, antiglobalističkim totalitarizmom. U poslednjih deset dana Koštunica je uputio nekoliko jasnih i snažnih poruka, ministara Lončara i Jočića da se SAD ne opredeljuju u smislu kosovske nezavisnosti, i da Kosovo ne sme ostati NATO protektorat, i pregovarača u ostavci Kojena, da bi nezavisnost Kosova morala da podrazumeva odustajanje Srbije od evropskih integracija. Mada su njihove izjave toliko politički skaredne da se mogu protumačiti jedino kao neposredna pretnja domaćoj javnosti. Naročito je ona treća prava poslastica, poput naloga bolesniku da, s umnjakom ili slepim crevom, kao atavizmima, odstrani i desnu, zdravu ruku.
Koštunica računa i na to da će sluđenim i polupismenim biračkim telom lakše upravljati u atmosferi nacionalne katastrofe, koju će on smireno tumačiti učenjem o globalističkoj zaveri, o zemaljskoj ulozi na strani potlačenih, o nebeskoj Srbiji. Odustajanje od evropeizacije lišiće Srbiju blagotvorne kompenzacije ili, svejedno, uspeha koji je podstakao razvoj i onih njenih suseda koji su na taj put krenuli iz dubljeg siromaštva i očajanja. Autoritarnoj politici i novoj, poslednjoj pljački Srbije odgovaraće dalje zatvaranje njenih granica. Izvoziće se nove generacije onih kojima će takvi uslovi života biti nepodnošljivi, a uvoziće se, umesto njih, tajkuni iz Rusije.