Negde drugde ćemo uvek biti stranci

I to je jedino bitno, zar ne?

Ostaviti trag, produžiti svoje postojanje, a ne nestati kao prah pod prvim naletom vetra.

Na tom svom putu da ostavite trag ćete naići na nepravdu i neprilike, na osude i zlonamerne kritike i poželećete da odustanete.

Možda se i osetite da je bezvredno ono što radite, da nema poentu, jer, ako će neko ko ima viši položaj od vas da vas prestigne, za šta uopšte radite? I zapitaćete se zašto vas ljudi ne vole i ne poštuju, zašto vam žele zlo, zašto nipodaštavaju vaš rad.

Ali to su ljudi, pustite ih, ne znaju za bolje, oprostite im to i ne obazirite se. Ja ne govorim da je ovo za školu, već za život. Svi znamo gde i u kakvoj situaciji živimo, ali nemojte misliti ni da je na drugom mestu bolje.

Negde drugde ćemo uvek biti stranci. Laž, zločin, nepravda, toga ima na svakom koraku, ali ništa, apsolutno ništa ne treba da vas, da NAS spreči da se trudimo.

Sve što radite, radite za sebe, a posvetite drugima i ja sam sigurna da će to imati veliku vrednost.

U drugom razredu srednje škole sam se dva dana nakon saobraćajne nesreće pojavila. Mislila sam da ću biti nakaza, da će mi se smejati, i jesu. Ali smejali su se da me oraspolože.

I ja sam se smejala.

Još tad sam znala da ima nade, da negde postoji neko ko misli na nas, i da ovde postoje ljudi koji se brinu. Ali ni tu nemojte da imate iluzije, sve je prolazno, i ljudi, i sreća i nesreća i život uostalom.

„Sve je sujeta svetska i ovaj život samo senka i san.“

Mada, kad je već tako, onda nemamo šta da izgubimo, onda samo treba da nastavimo svoj put ostavljanja traga postojanja.

Postavljala sam sebi pitanje gde je i kako ga stvoriti, a jedini odgovor na koji sam naišla, jedini pravi odgovor je da mi ostavljamo deo sebe kroz priču i reči, kroz naše stvaralaštvo, kroz građenje ličnog odnosa sa drugima, kroz pomaganje i ohrabrivanje. Kroz iskreno ispunjavanje one kliše rečenice „ja sam uvek tu“.

Gimnazija je jedna dugačka priča koje sam, nadam se, i ja bila deo. Verujte mi, jedino što sam htela je da budem čovek, i sad stojim pred svima vama i gajim nadu da sam u tome uspela. A sad je red na vas i vaše priče. Hvala svima.