Nekažnjivost omogućava poricanje

U januaru 2021, sedam bivših polaznica škole glume „Stvar srca“ optužilo je za silovanje i seksualno zlostavljanje svog bivšeg učitelja, Miroslava Aleksića. Tužilaštvo je optužnicu podiglo 21. aprila. Sudski postupak je počeo u februaru 2022.

Miroslav Aleksić je umro nekažnjen. Za njegove žrtve nije bilo sudske pravde. NJegova kazna, koju nije dočekao, nikada žrtvama neće vratiti isto ono dostojanstvo i ljudskost, koje im je on, ne jednom, nego više puta, i opljačkao i porekao. Seksualni predatori prestaju samo onda kada umru ili kada ih neko spreči/onemogući da siluju. U rupi moralnog kodeksa društva, počinilac seksualnog nasilja masakrira sve granice koje su potrebne žrtvi, kako ona nikada ne bi mogla da sazna šta je njeno, i kada i kako da kaže ne. Počinilac izdajom i zloupotrebom poverenja osigurava ćutanje žrtava. Žrtve poriču nasilje koje im se dešava da bi mogle da ga prežive. Bore se sa stidom, sramotom, krivicom. A sve to treba da bude na počiniocu. Naročito kada i ako je mrtav. Jer je on promovisao zaborav, napadao verodostojnost, poricao, racionalizovao.

U početku nije postojala reč. Nema reči, ali one moraju da postoje. Tišina je pakao.

Postoji politika i postoje beleške. Unutar politike muškog nasilja prema ženama, nasilnici podrazumevaju tišine svojih žrtava. Žrtve ćute. Tišine se umnožavaju. Gluvoća kao bol. Gluvoća odvajanja. Potom preživele progovaraju. Onda se umnožavaju prekidi unutar tih podrazumevanih tišina. Žene govore unutar prekida.

Nekada preživele osećaju bol, a da nisu u stanju da ga artikulišu. Nekada je preživelim potrebno vreme da ponovo povrate svoje telo. Nekada preživele mogu da vrate znanje o onome što im se dogodilo, uspeju da u sećanje prizovu neke od osećaja i činjenica.

Jedna je rekla: „Govorio bi nam da su sve žene kurve… stisnuo me za zadnjicu.“ Druga je rekla: „Gurnuo mi je jezik u usta… htela sam da ga ugrizem, ali telo nije htelo da se pomeri.“ Treća je rekla: „Penetrirao je svojim jezikom u moju vaginu… Stavio je dva prsta u moju vaginu… Izvadio je svoj polni organ.“ Četvrta je rekla: „Dodirivao me po zadnjici i rekao: ‘skidaj gaće'“. Peta je rekla: „Dodirivao me po zadnjici. Pitao me: da li se krešem, kako se krešem, da li sam suvopičasta, sa kim se krešem, da li doživljavam orgazme?… Uhvatio me rukom za vaginu i rekao da mora uvek da bude nabrekla kao jabuka… Testirao je koliko mogu duboko da mi stanu njegovi prsti, i koliko njih može da stane.

Stavio je svoj polni organ u moju vaginu… To je osećaj kada se umanjuješ i smanjuješ i više ne postojiš. Ti si mrvica koja živi neki svoj život.“ Šesta je rekla: „Kada me dodirnuo, shvatila sam šta se dešava. Ne postoji nijedna reč kojom bih mogla da opišem to osećanje.“ Sedma je rekla: „Dahtao je. Ponašao se kao da sam na sistematskom pregledu, dok me dodirivao.“

Dajući svoj iskaz, jedna od svedokinja je plakala. Mi nikada nećemo da znamo šta se njoj desilo, jer nju sud nikada nije pozvao da nam to ispriča. Mi nikada nećemo da saznamo šta ona ima da nam kaže. Mi samo možemo da dozvolimo sebi da znamo šta je ona preživela.

Muškarci: žene su nam do sada mnogo puta rekle da odsustvo sile ne znači prisustvo pristanka i između dobrovoljnog seksa i silovanja postoji kontinuum pritiska, pretnje, prisile i sile. Muškarci: hajdemo svi da naučimo.

U avgustu 1992. Ed Vulijami je iza žice prijedorskog logora Trnopolje, fotografisao Fikreta Alića, dok je neko uspeo da kaže: „Mnogo je gore nego što izgleda.“

Pravda će biti pravda samo onda kada bude bila kazna. Nema pravde bez kazne. Promeniće se samo oni koji budu patili.

Helen Fejn je napisala da kolektivnu/zajedničku savest definišu granice univerzuma obaveze. Ili smo unutra ili smo van. Na nama je da napravimo izbor. Ko će da spreči muškarce da neprestano čupaju i brišu žene iz univerzuma obaveze?

Autor je građanski aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.