Nema goreg zločina od ovog, kada vlast ubija svoje građane

Tokom 2000. godine na izvesno burnoj političkoj sceni Srbije sudaraju se dve političke grupacije, vladajuća zajedno sa tzv. patriotskim blokom s jedne i sa druge strane, ojačana, ali nedovoljno jedinstvena opozicija sa brojnim strankama različitog ideološkog i programskog profila. Sukob dobija na intenzitetu kada se obelodanjuje da će se početkom jeseni održati prevremeni predsednički izbori na saveznom nivou. Medijski rat se razbuktava, opozicija i njeni lideri se kvalifikuju kao izdajnici.

U ovakvom političkom i društvenom ambijentu Vuk Drašković kao predsednik stranke Srpski pokret obnove i dugogodišnji lider opozicije, a Ivan Stambolić kao bivši visoki državni i partijski funkcioner Republike Srbije, ojačano se politički angažuju, u prvom redu, istupajući u javnosti sa zahtevom da se opozicija ujedini u jedinstveni politički blok, jer je to jedini način da se dobiju predstojeći izbori. Obojica se pominju kao mogući predsednički kandidati. Neki opozicioni lideri ubeđuju Ivana Stambolića da prihvati kandidaturu, procenjujući da i pored svoje komunističke prošlosti ima znatno državničko iskustvo, da nije član ni jedne stranke i u veoma dobrim odnosima je sa svim političkim ličnostima iz republika bivše Jugoslavije.

Podržava ga i znatan broj uglednih ličnosti iz inostranstva. Ivan Stambolić u to vreme daje brojne intervjue sredstvima informisanja, kritikuje vlast i poziva opoziciju na ujedinjenje. U ovom periodu održan je niz sastanaka lidera opozicije od kojih su neki bili i tajni, kao na primer onaj na Svetom Stefanu, ali su za njega isti dan saznali mediji i to je tog dana objavljeno na Radio televiziji Srbije, uz naravno, kvalifikaciju „izdajnici“. U julu mesecu 2000. godine Ivan Stambolić je ipak prihvatio kandidaturu, ali uz dva uslova. Prvi, da ga svi lideri DOS-a podrže i drugi da mu direktan protivkandidat bude Slobodan Milošević.

Dana 4. avgusta 2000. godine deo političke grupacije DOS-a zvanično je uputio pismeni predlog Predsedništvu DOS-a da Ivan Stambolić bude njihov zajednički predsednički kandidat. Međutim, sutradan 5. avgusta na sednici Predsedništva DOS-a većinom glasova doneta je odluka da predsednički kandidat bude gospodin Vojislav Koštunica. No, i pored toga Ivan Stambolić je pristao da nastavi sa političkim angažmanom radi doprinosa pobedi opozicionog kandidata(…)

Okrivljeni Slobodan Milošević protiv koga je postupak razdvojen, kome je sve ovo bilo dobro poznato, procenjuje da ovakvo političko angažovanje i Vuka Draškovića i Ivana Stambolića može ugroziti njegovu političku moć i vlast, zbog toga odlučuje da obojicu fizički likvidira. U neophodnost nameravanog prvo ubeđuje okrivljenog Milorada Ulemeka koji to prihvata, a zatim u nekoliko telefonskih i neposrednih razgovora zahteva od Radomira Markovića, tada načelnika resora Državne bezbednosti MUP-a Srbije i Nebojše Pavkovića, tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije da Miloradu Ulemeku pomognu u organizaciji, pripremi i izvršenju zahtevanih likvidacija tako što će mu omogućiti korišćenje neophodnih tehničkih i drugih sredstava i opreme.

Radi izvlačenja Ulemekovih ljudi nakon izvršenja zadatka u Budvi naročito je insistirao u više navrata kod okrivljenog Nebojša Pavkovića da u tu svrhu obezbedi vojni helikopter. Obojica i okrivljeni Radomir Marković i okrivljeni Nebojša Pavković protiv koga je postupak razdvojen, prihvatili su ovakav zahtev Slobodana Miloševića te je Radomir Marković sa umišljajem pomogao Miloradu Ulemeku i članovima njegove kriminalne grupe u izvršenju krivičnog dela ubistva u pokušaju Vuka Draškovića i ubistva Ivana Stambolića(…)

Poštovani sude,

U ovom postupku na optuženičkoj klupi pred ovim sudom i pred građanima ove zemlje ne nalaze se samo ovde okrivljeni. Na optuženičkoj klupi je i sam bivši režim Slobodana Miloševića. Naime, kao jedini poverenik nacionalnih interesa, namesnik nacije Slobodan Milošević imao je pravno neograničenu vlast iz koje je proizilazila potpuno neograničena i visoko personalizovana dominacija.

U takvom konceptu vladanja svaki oblik institucionalizovanja politike je nestajao i na njegovo mesto je stupala privatizovana državna dominacija.

Režim je uspostavio više strukturnih nivoa: takozvane dvorske intelektualce, ekonomsku mafiju, tajnu i drugu policiju, vojsku, vladajuće partije, a sve to sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirjanom Marković kao centrom mreže i personifikacijom tog sistema.

Ali ono što se u ovoj optužnici mora konstatovati, što se pred ovim sudom mora reći to je, da je bivši režim svoju vlast zasnivao na predstavci nacije koju odlikuje izuzetna moralnost ali čija čast i dostojanstvo su u prošlosti povređeni, a koja se mora povratiti, dakle, na takvom konceptu čija logika podrazumeva pravo na nasilje, pa su se upravo zato pri takvoj nacionalnoj svesti nasilje i ubijanje javili kao nužno sredstvo za uspostavljanje nacionalnog bića.

Na taj način stvoren je jedan moćan i razgranat aparat koji je koristio sve instrumente represije radi ostvarivanja pune kontrole svih, socijalne i političke oblasti života. U toj kontroli korišćeni su i nasilje i ubistva, proizvodile razne ideološke manipulacije i kreirale izopačene kombinacije populističke podrške i straha. A upravo na strahu i ratovanju se zasnivao opstanak režima(…)

Ova optužnica nije politička optužnica. To i što je ona protiv okrivljenih Slobodana Miloševića, Radomira Markovića, Milorada Ulemeka, Nebojše Pavkovića i drugih ne daje joj politički tretman, ali ona je, ponavljam, dokazana optužnica protiv samog vrha ranijeg državnog sistema.

Sve ovo, celokupan krivični postupak i presuda koja će se doneti, imaju pravno istorijski značaj, da se nikada ne ponovi u ovoj zemlji prilika da ovakve osobe poput optuženih budu na funkcijama sa kojih se upravlja državom.

Nema goreg zločina od ovoga, da onaj ko je zadužen da čuva narod i državu, da on odlučuje o životu i smrti građana.

Umesto da se vlast održava pomoću izbora, vlast odlučuje da se održi likvidacijama.

Građani Srbije sigurno nisu zaslužili takvu vlast. Nije zaslužio ovaj narod da predstavnici vlasti otmu bivšeg predsednika u mirnoj šetnji i da ga zverski likvidiraju i da to zverstvo vidi ceo svet na granici vekova.

To je najgori i najnecivilizovaniji način upravljanja državom.

Izbor rukovodeće strukture takvog režima nije slučajan.

Naravno da je organizator svih organizatora bio Slobodan Milošević, ali ovde se sudi onom delu organizacije koji je namenjen za ubistva, organizatoru grupe za ubistva. Nije slučajno što je na to mesto doveden svršeni đak srednje muzičke škole kome je hobi automehaničarski zanat koji je posle obijanja prodavnice pobegao u inostranstvo i posle dve godine lutanja završio u Legiji stranaca. Tamo ste uspešni ako vas ništa ne dotiče. Tamo ubistvo nije zločin. Tamo je ubistvo izvršenje zadatka.

Nije slučajno ni da je na čelo službe Državne bezbednosti doveden čovek koji pre toga u toj službi nije proveo ni jedan jedini sekund. Sada, na kraju ovog postupka mi je, videvši o kakvom se čoveku radi, potpuno jasno zašto je on okrivljeni Radomir Marković na to pristao.

Pošto nisu dorasli mestu na kome su se nalazili, onda je bilo lako njima manipulisati, onda je lako izdavati naređenja, ma kakva ona bila. Okrivljeni se predstavljaju kao hrabri, zaštitnici srpstva, čuvari nejači, pa gde je ta hrabrost bila kada je trebalo odupreti se takvom režimu. To bi bila hrabrost a nije hrabrost otimati mirne prolaznike, vezivati ih lisicama, stavljati u kombi, obmotavati seloteip trakom, držati ih pet minuta pored rake koju kopate i pucati mu s leđa u potiljak i sve to da bi se dodvorili vođi. To nikada i nigde nije bila hrabrost(…)

Ako je neko od okrivljenih rešio da se oslobodi osećaja krivice, sada je prilika. Radi se o ljudskoj, o etičkoj kategoriji. To nam uostalom i Kant saopštava. Na nebu zvezde a u nama moral. Po tome se upravljamo, ako tog morala nema, onda ste u društvu Nerona, Lejdi Magbet, Geringa.

Sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno odredu DB-a namenjenom za likvidacije, ali šta je sa organizacijom ili njenim delovima koji su bili ili su još uvek u ekonomiji, pravosuđu, policiji, medijima, politici i koja u strahu da ne bude otkrivena, podržava ovakve odbrane okrivljenih i održava ih u zabludi da će sve po njih povoljno rešiti.

Ništa se neće povoljno rešiti. Naprotiv, biće obeleži i oni i članovi njihovih porodica za sva vremena. Još jednom ponavljamo, ovo je prilika da okrivljeni sami razreše složenost ovog problema u svoje ime i u ime svojih porodica. Neka nam kažu šta je bilo, šta su radili. To je bolje nego izvršavati zadatke bespogovorno, to je bolje nego čuvati vlast od naroda, to je bolje nego stvarati atmosferu da će vladati zauvek. Ako to ne urade, toj osionosti, nedodirljivosti, okrutnosti, bahatosti, nemoralu, nepoštenju i upornosti odgovara samo maksimalna kazna. I da ponovim još jednom, ne sudi se junacima, jer junaci ne ubijaju s’ leđa vezane, same, nemoćne. Jaki su u grupi a pojedinačno, pojedinačno se plaše gubljenja imovine, povlastica, beneficija.

U ovom trenutku ni jedna institucija u zemlji ne brani zemlju u toj meri kao što to radi ovaj sud. Vaša odgovornost je utoliko veća ali te odgovornosti se ne treba bojati. Naprotiv, istorija je zabeležila zlo, istorija očekuje odgovor. Odgovor ovog suda treba da bude takav da ne padne pod udar istorije. Sve što nije adekvatan odgovor na zlo režima Slobodana Miloševića, istorija će osuditi.

I na kraju, dozvolite mi da pročitam deo obrazloženja Suda u Jerusalimu prilikom izricanja presude Ajhmanu:

„Pretpostavimo, argumenta radi, da vas je samo zla sreća učinila dobrovoljnim instrumentom u organizovanju ubijanja. Ali, i dalje stoji činjenica da ste izvršavali, dakle, aktivno podržavali, politiku ubijanja. Jer, politika nije dečija igra, u politici su poslušnost i podrška jedno isto. I kao što ste vi podržavali i sprovodili politiku odbijanja da se svet podeli s jevrejskim narodom i narodima mnogih drugih zemalja, kao da ste vi i vaše starešine imali ikakvo pravo da odlučujete o tome ko može a ko ne može da živi na ovom svetu, tako mi smatramo da niko, nijedan pripadnik ljudskog roda ne može poželeti da deli svet sa vama. Zbog toga, i samo zbog toga, vi morate biti…..“

Naravno, smrtna kazna je ukinuta. Ali, i kazna od 40 godina okrivljenima daje pravo na život. Ivanu Stamboliću je to pravo oduzeto.

ZAMENIK
SPECIJALNOG TUŽIOCA
Mioljub Vitorović

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.