Nema plakanja u kazinu

Administracija predsednika SAD Donalda Džon Trampa se otarasila stege privida poštovanja međunarodnog prava i pravila, i zauzela doktrinu nacionalni interes Amerike iznad svega. Samo kidnapovanje sada već bivšeg predsednika Venecuele Nikolasa Madura je ne samo protivno svim međunarodnim i domaćim pravnim normama, već i okidač u učvršćivanju američke kontrole nad onim teritorijama koje smatraju neophodnim za očuvanje svojih vitalnih nacionalnih interesa.

Kao u istorijskim Rimskim trijumfima, paradira se fotografijama Madura u lisicama kako biva prebačen u NJujork da mu se sudi za trgovinom opijatima, svedočanstvo pobede hegemona nad prkosnim neprijateljem.

Venecuela kao država sa najvećom rezervom sirove nafte na svetu je logičan prvi korak ka uspostavljanju direktne američke hegemonije nad zapadnom hemisferom, ali sama po sebi ne bi izazvala dugoročni tektonski udar kakav jeste kada bi ostala izolovan slučaj.

Deklaracija državnog sekretara Marka Rubija „da je zapadna hemisfera američka zona interesa“ predstavlja uvod u stidljivo najavljivanu podelu interesnih zona između tri najveće vojne sile na svetu, a to su SAD, Rusija i Kina. Predsednik SAD je iz predsedničkog aviona vrlo direktno poslao poruku da će i Grenland morati da pripadne Americi kao strateški vitalna teritorija sa rezervama minerala i nafte koje „ne smeju potpasti pod kontrolu protivnika Amerike“.

Ovakva retorika probudila je Evropsku uniju, koja se iznenada setila Povelje Ujedinjenih nacija, teritorijalne celovitosti i suvereniteta država. Čuju se čak i pozivanja na kolektivnu bezbednost i mehanizme Severnoatlantskog saveza. Međutim, istorija nas uči da se pravo uvek najglasnije brani tek onda kada sila zakuca na sopstvena vrata.

Kad se prekine prva karika, lanac je već slomljen. Prvim izuzetkom od vladavine prava, prvim „opravdanim“ kršenjem norme, sistem biva trajno i nepopravljivo oštećen. Ta prva karika u savremenom međunarodnom poretku nije slomljena ni u Venecueli, ni u Ukrajini, ni danas nad Grenlandom. Slomljena je onda kada je, pod izgovorom viših ciljeva i humanitarnih razloga, razbijena Jugoslavija.

Od promene granica, do bombardovanja suverene države bez odluke Saveta bezbednosti, uspostavljen je presedan koji je svetu poručio da pravo važi samo dok ne smeta sili. Granice koje su dotad bile garantovane međunarodnim sporazumima postale su promenljiva kategorija, a vladavina prava zamenjena je vladavinom izuzetka.

Pravo ne vidi politiku. Slepo je na interese, razloge i opravdanja. Ili važi za sve, ili ne važi ni za koga. Kada je, nakon „kraja istorije“, odlučeno da vojna i politička moć imaju prednost nad normama, otvoren je put svetu u kojem je sila ponovo vrhovni arbitar.

Zato današnji niz događaja, od Avganistana i Iraka, preko Krima i Ukrajine, do Venecuele i Grenlanda, ne predstavlja niz nepovezanih kriza, već doslednu primenu istog principa. Principa po kojem važi staro rimsko pravilo: Vae victis – teško pobeđenima.

Amerika se nije vratila Rimskom carstvu zato što traži pravni casus belli, već zato što joj on više nije potreban. Interes je razlog. Međunarodno pravo se ne ukida formalno, ono se jednostavno ignoriše.

Evropska unija danas može upozoravati, pozivati se na povelje i norme, i braniti Grenland u ime principa. Ali ako istorija išta uči, onda je to da će odgovor biti isti onaj koji je nekada dobila i Srbija:

Zašto nam citirate zakone, kada smo došli sa mačevima.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.