foto FoNet Marko Dragoslavić„Mir božiji“ su verovatno najčešće izgovorene reči sa najmanje vere u ispunjenje želje za koju verovatno niko i ne veruje da će se ikad ostvariti. No, svako od nas je doživeo trenutak (bar ja jesam) koje je razumeo kao reči sa početka ovog teksta bez obzira da li je vernik ili ateista, ili ateista iz hrišćanske tradicije kako sebe razumem.
Već skoro devet meseci jedan broj studenata, profesora i građana, ne uvek istih i ne uvek isti svakog dana, od 11 i 52 minuta do 12 i 8 min, ćutanjem ispred Tehničkih fakulteta u ulici Bulevar kralja Aleksandra (revolucije) odaje poštu žrtvama ubijenim ispod nadstrešnice u Novom Sadu.
Podsećaju vlast da je neophodno da ispuni zahteve studenata koji su otpočeli proteste zbog ovog ubistva pre devet meseci. Moj prijatelj i ja smo interno ovaj svakodnevni obred nazvali „ćutanje“ iako je on mnogo više od toga. Pokušavajući da razumem šta je to, sasvim slučajno sam pre neki dan saznao u filmu „U zastoju“.
Kao što to često biva u životu, njegovo visočanstvo slučaj otkrilo mi je šta mi građani Srbije svakodnevno radimo na nekim raskrsnicama u nekim srpskim gradovima. U filmu nemačka novinarka na turskoj granici u kurdskom selu snima dokumentarni film o mladiću kurdske nacionalnosti koga je dvadeset godina ranije turska tajna policija otela i koji se nikada nije vratio svojoj porodici.
Majka otetog mladića svaki dan kuva kazan čorbe koju mu je kuvala i koju nije stigao da pojede pre nego što je otet. Postavlja i servira čorbu ne pristajući na misao o nerazumljivoj smrti svog sina, a potom vozi kazan seoskom ulicom i poslužuje čorbu svakoj porodici u selu već dvadeset godina gradeći svojevrstan nematerijalni spomenik svome sinu. Nemačka novinarka, u stvari, snima dokumentarni film u tom udaljenom kurdskom selu o fenomenu specifične vrste spomenika nematerijalne prirode. Nematerijalnog spomenika.
Kako spomenik najkonvencionalnije razumemo kao objekt ili niz objekata ili građevinu podignutu u čast sećanja na nekoga uz trud da spomenik ima i umetničku vrednost, ovaj nematerijalni spomenik iz filma kao da mi je otkrio nov način izgradnje spomenika za koji mi se učinilo da je od tvrđeg materijala no što je najtvrđi kamen.
I nije to samo sećanje kojim se od zaborava čuvaju žrtve nepravde u Novom Sadu kao i u tom malom kurdskom selu, već je to izraz nepristajanja na nepravdu i nasilništvo, nepristajanje na poniznost i strah, nepristajanje na ćutanje o svemu rečenom, ma koliko to nepristajanje mi u srpskim gradovima sprovodimo ćutanjem.
Kako veličanstveno: Ćutanjem protiv ćutanja. Siguran sam da će jednog dana žrtvama ubistva u Novom Sadu biti izgrađen spomenik koji će njihovu žrtvu i njihovu nevinost ugraditi u temelje buduće demokratske Srbije kao što sam potpuno siguran da spomenik koji predlaže takozvani gradonačelnik Novog Sada nikada neće biti realizovan.
Iza ove inicijative se krije laž i ne može dovesti do realizacije, pogotovu ne do adekavatne realizacije. A šta bi bilo adekvatno? Svakako ono što je majka otetog mladića već ugradila u kolektivno sećanje seljana. Nepristajanje na besmislene smrti (ubistva).
A na Bulevaru kralja Aleksandra (revolucije) mi smo za ovih devet meseci, osim odavanja počasti žrtvama ubistva, izgradili spomenik nepristajanju na diktaturu i smrt 16 ljudi pod nadstrešnicom otrgli od besmisla ugradivši ih u temelje budućeg slobodnog demokratskog društva.
Gradeći ovaj nematerijalni spomenik Slobodi. Do pobede!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
