Nepotrebno igranje u pesku

A skoro svi učesnici u političkom životu i dalje ne žele da napuste svoje privatne svetove i iskorače u polje opštijih društvenih interesa, gde struje neke fundamentalne političke ideje, modeli i principi za koje oni treba zdušno da se bore i koji neće nestati ako njih ne bude u centru svih događanja.

Nažalost, takav model zadržava prevlast i u društvenopolitičkom polju DS. Polazim od ove partije zato što, za mene, ona predstavlja simptomatičan primer institucije koja je, u protekle četiri godine, posredno i neposredno, i zbog katastrofalnih ustupaka, odlagala sistemske promene u načinu na koji funkcionišu javne institucije i njihovi zastupnici, a koja je, nakon postizbornih preokreta, otkrila svoje unutrašnje neuralgične tačke zbog kojih, verujem, i nije mogla da sprovede fundamentalne promene u načinu na koji funkcioniše građanski, demokratski politički sistem.

U tom smislu, DS je propustila da u poslednjih nekoliko meseci, na sopstvenom primeru postavi dublje osnove političkog, demokratskog dijaloga, odgovornosti i integriteta. (Stranke kao što su SNS, SPS, JS, PUPS i URS ne uzimam u obzir zato što, po mom uverenju, one ne predstavljaju nosioce nove građanske političke kulture. Previše je tu nacionalnog, narodnog i narodskog.)

Na pozadini ovih razmišljanja pokušao sam da zamislim kako su mogli izgledati neki postizborni potezi (a nijedan nažalost nije pravovremeno povučen), koji ne bi bili uobičajeni za naše društvene prilike, a koji su mogli da pokrenu modernizacijske procese. Na primer, nakon izgubljenih predsedničkih izbora, trebalo je intenzivirati pregovor sa Socijalističkom partijom, a onog trenutka kada je došlo do ozbiljnog zastoja (budući da se tada Ivica Dačić nepovratno zaljubio u sebe kao budućeg premijera), trebalo je istupiti iz pregovora sa pažljivo sročenim i nedvosmislenim objašnjenjem namenjenim građanskoj javnosti Srbije. Time bi se naglasilo da na strani demokratskog bloka postoji jasno definisan minimum političkih i građanskih vrednosti od kojih se ne može odstupati, zato što one čine temelj političke komunikacije, bez obzira na ideološku orijentaciju stranaka.

Iz moje perspektive građanina, nije problem u tome što je SPS, odlazeći u vladu sa naprednjacima, izneverio svoje političko ideološke osnove (ako ih uopšte ima – ili ih se samo rado seća?), već zato što je tim zaokretom jasno stavio do znanja da nema tog dokumenta (zalud atributi 'istorijski' 'strateški' ili 'dugoročni') čija vrednost traje duže od jednog mandata ili ima veću težinu od premijerskog mesta. A i DS je, budući da se ni ona nije dovoljno pozivala na dokument o pomirenju iz 2008. godine, pokazala da ni njoj nije stalo do toga. Ako ni jednima ni drugima nije stalo, onda sam apsolutno siguran da im nikada neće mnogo značiti nijedan drugi strateški dokument.

Dakle, da se blagovremeno istupilo iz pregovora, ostavio bi se prazan prostor drugim strankama da trguju oko ministarskih mesta (koje su na kraju i same došle do te tačke), a DS bi mogla mirnije, sa više autoriteta i samopouzdanja da se upusti u rešavanje unutrašnjih politika i principa. To bi takođe značilo da se nakon izbora sve medijski prepoznatljive ličnosti iz DS-a uzdrže od retorike koja razloge za neuspeh traži u neimenovanim pojedincima koji su iskoristili DS, uzurpirali je, „ispod skuta pili ladno vino“ i slično. Time bi se pokazala lojalnost ne stranci niti njenim liderima, već principu da u odgovarajućem trenutku krize mora da postoji prostor za diskreciju i suzdržanost, i da se taj prostor poštuje i brani. Ali ne sa ciljem da se nešto krije od javnosti, već da se javnost ne truje novim konfliktima. I na kraju, svaka zrela, odgovorna osoba razloge za neuspeh prvo potraži u sebi i svojim postupcima. Onda ni po koju cenu predsedništvo demokrata ne bi smelo da dozvoli sebi da „moli“ Tadića da ostane predsednik ili da zatraži od njega da ostane na čelu stranke, dok se u medijima paralelno pojavljuju informacije o Tadiću kao mogućem premijeru.

U tom smislu je i odluka predsedništva da zatraži da Tadić ostane na čelu stranke bila neozbiljna i nezrela jer implicira za posmatrače da je sada važno da se svi u vrhu stranke drže zajedno, da niko među njima nije odgovoran, da se pregura do godišnjih odmora, da se malo zatvore oči dok se ljudi rashlade i malo zaborave stvari i naša obećanja. A kad zaborave građani, zaboraviće i članstvo i lideri i predsedništvo.

Ne, tek sa individualizacijom odgovornosti mogu se definisati granice za odvijanje ozbiljnog unutrašnjeg političkog dijaloga jedne stranke. Jer, ništa strašno ne bi se desilo sa Demokratskom strankom da je Boris Tadić dao ostavku. Naprotiv, ukoliko bi se to izvelo na ozbiljan način, bez melodrame, stranka bi imala samo koristi od toga.

A pošto posle izbora nije bilo ostavki (a to je samo jedna od tačaka na kojima se mogla pokazati politička zrelost), čini mi se, DS je propustila da promoviše princip beskompromisne odgovornosti pojedinca prema funkciji koju do tog trenutka obavlja. Shodno tom principu, ako rezultati rada ne zadovoljavaju, pojedinci se smenjuju, traže se i sistemski planiraju nova rešenja, na temelju argumenata i definisanih ciljeva.

Na kraju, ostaje da i dalje čekamo trenutak u kom će biti sasvim prirodno zamisliti da političke elite, bez straha i bez ikakvog grča, mogu pozitivno da odgovore na pitanje „Da li stranka može biti ojačati ukoliko njen višegodišnji predsednik prestane da obavlja tu funkciju i ostane u statusu aktivnog član?“. Da, može.

Nažalost, taj trenutak se i dalje odlaže, što pokazuje najava nove „borbe titana“, Đilasa i Tadića, čiji bi sukob, iz moje vizure, podsećao na dečije zauzimanje što većeg dela igrališta u pesku.

Autor je istraživač-saradnik u Institutu za književnost i umetnost