Nepoželjni u sali užičkog pozorišta

Prema Aristotelu pozorište se razvilo u slavu Dionisa, a pisci tih komada su ujedno bili i režiseri, kompozitori i koreografi. Prvi glumac i teoretičar Tespid oko 534. godine pre nove ere je postavio temelje savremenog pozorišta koji su se u manjem ili većem obliku zadržali i do danas. Nicali su festivali, teatarska nadmetanja i slavila se veština pretvaranja, glumačke akrobacije i dramskih zapleta, a sve u cilju sveopšte narodne zabave ali i podučavanja, kontakta sa publikom koja je iz sala izlazila zadovoljna što je ušla u burleskni svet mašte i dovitljivosti.

Glumci i ostali pozorišni radnici su kroz vekove ostavljali svoj trag i delić sebe na pozorišnim daskama zbog čega su, kao nosioci kulturnog nasleđa i iskričave magije bili izuzetno cenjeni u društvu.

Pre trideset godina, u nizu festivala, osnovan je Jugoslovenski pozorišni festival na radost građana Užica ali i cele Srbije. Jubilej, veliki događaj, velika stvar! Pohrlila je publika na blagajnu, stari, mladi, muškarci i žene.

Na blagajnu su ozarena lica došli i tako poštovani glumci, scenski radnici, slikari, dekorateri… svi oni koji su svoj radni vek i veštine ugradili u debele zidove ove ustanove i svojim nagradama, priznanjima, napunili police pozorišne biblioteke. NJih desetak, sada su u penziji, spremni na potpuno opuštanje i opušteno praćenje dostignuća svojih mlađih kolega. Međutim! Karata za njih nije bilo! Dogodilo se čudo, nisu više bili poželjni u sali Narodnog pozorišta u Užicu. Bili su otpad, odbačeni i duboko poniženi. Naravno, toj grupici zatečenih, obespravljenih penzionera jedno pitanje je bilo u glavi i na usnama. Ko? Zašto? A tradicija, a zasluge?

Uplašena blagajnica, tek primljena i neupućena, poplavelih usana, na ivici infarkta, mucavo je prevalila preko usana jedno ime: Jelena! Koja Jelena? Kakva najednom Jelena? Sudeći po imenu, žena, boginja sile i haosa! A Dionis? Zaštitnik pozorišta i pozorišnih radnika, vrednosti, tradicije? Utučena grupica penzinera jednim potezom Jelene, neprikosnovene kraljice neznanja i prezira, prezrela je neupitnom odlukom sve ono što su ovi ljudi dali pozorištu i njegovom usponu u sam vrh srpskih majstora scene i scenske čarolije! Dvomesečna Jelena, mogli bi je tako nazvati, pošto je u svom dvomesečnom stolovanju, upravljanju navedenom ustanovom uspela da izdvoji svoje ime u nizu pozorišnih upravnika, gospode, koji su umeli da cene i poštuju sve ono što je podrazumevalo kult pozorišta i teatarske igre.

Ne bih da ulazim u njenu biografiju, nije pristojno, ne bih da provociram njeno poštenje i poštene namere, ali draga Jelena da li su te tvoji mentori uputili i objasnili gde su te poslali da upravljaš i svoje neupitno neznanje prosipaš po pozorišnim daskama, mermernim hodnicima i foajeima, gde se ni žena sa drvenim, pinokijevskim nogama, ne bi mogla saplesti.

A, ti si se na prvom koraku saplela!

U pokušaju da doprem do Jelene, da potražim i dobijem objašnjenje, Jelena mi je preko portira saopštila da ostavim svoj broj, a ona će mi se javiti i primiti me posle festivala.

Draga Jelena, fuj!

„Jelena žena koje nema“, Ivo Andrić, nije dodao, fuj, ali bi dopisao da je kojim slučajem živ.

Autor je slikar i pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.