Neprijateljstvo sa Hrvatskom izvađeno iz frižidera

Studentskog trojanskog konja su Hrvati u kasu preterali preko Batrovaca. „Hrvatski student“ možda postane autohtona modifikacija Odisejevog lukavstva. Da se i Kurosava zacrveni pred ovim remek-delom spina, postarala se NJ. E. Jelena Milić svojim teatralnim, mada iznuđenim, istupom.

Poput naslova knjige Pitera Pomeranceva, ništa nije istina, ali sve ostaje moguće. Srpski bipatridi nisu novost. Politika je pre 13 godina pisala o hrvatskom pasošu bivšeg ministra Olivera Dulića, a nemušto je pomenula i nekoliko drugih državnih predstavnika sa dvojnim državljanstvom.

Na severu Srbije mađarski pasoš predstavlja uobičajenost, kao što je to na jugu pasoš Bugarske. Mnogi ausvajse zemalja EU vide kao mogućnost za legalan rad u Evropi, pa zato hrle da ih pribave. Ima i onih koji to za sada ne koriste, poput dva prokazana studenta. Više pasoša znači više izbora, a niko mudar ne pali mostove. Zloupotreba toga udarac je ispod pojasa.

Iako prekršajno plasiran, publika zbog nezgodnog ugla to ne može da vidi. U komšiluku je crnogorski premijer Milojko Spajić uzeo ispis iz državljanstva Srbije, kako bi ugasio požar. Ne sledi da dvojica hrabrih studenta treba da prate taj primer, ali morali su da srede skelete iz svog ormara kada su ušli u klinč sa režimom.

Prozivanje mladića zbog nečega što bi svaka druga ili treća osoba u Srbiji prihvatila oberučke, stvarno je neukusno, bezobrazno i gilipterski. Kao da se Majk Tajson iz najboljih dana sjurio na pijanog tinejdžera kome je alkohol ubrzao dotok testosterona u mozak. Dobro je što su pokazali čvrstinu, ali ne smeju nipošto ući u ulogu Kalimera.

Specijalitet zlog komšije izašao je kao glavno jelo iz propagandne kuhinje, a javnom mnjenju poslužena je i dodatna poslastica. Hrvatska tajna služba servirana je kao jagode sa šlagom po letnjem danu. Zavrteo se narativ kako Hrvati ruše srpsku državu, ali je ovaj put to možda preslatko za naprednjačke sladokusce.

Očitost je da se stranci upliću u unutrašnje prilike Srbije. Amerikanci bi to opisali kao „redovno poslovanje“ u državnim poslovima. Da bi spinovi vlasti bili istiniti, trebalo bi javno priznati kako je srpska obaveštajna zajednica nesposobnija od komšijskih, što uopšte ne odgovara činjeničnom stanju. Okrnjena, sa pukotinama na fasadi, donekle, ali čudnih običaja će uvek biti u čudnim vremenima, kako je to i Ciceron umeo da primeti.

Studenti iz Hrvatske došli u Beograd da podrže proteste, gotovo sigurno su samostalno organizovani. Prstom bi moglo da se upre u hrvatsku službu samo da je došlo do izgreda.

Najviše moguće je prisustvo nekog saradnika u sporednoj ulozi. Hrvati vrbuju po Srbiji, koliko Srbi vrbuju po Hrvatskoj. Ako se navedu imena Elija Koena, Kima Filbija, Vasilija Mitrohina, jasno je o kakvom globalnom fenomenu je reč. Izvesnije je, pak, da su Srbi trenutno bolji takmac. Srpski krem svetskih obaveštajnih krugova ostaće Duško Popov. U modernim vremenima to je Jovan Milanović, a među redovima Gorana Živaljevića, vidi se gde su u toj špijunskoj igri Hrvati, a gde Srbi.

Iz simulakruma Hit Tvita pojačan je osmišljeni mesidž boks, a kulminacija igrokaza tek sledi jer je potrebno prikriti istinu tužnu za sve iskrene poštovatelje politike kao veštine.

Božićno veče po julijanskom kalendaru donelo je predsedničku debatu iz Hrvatske. Prosečan srpski gledalac ostao bi u neverici da je to video u srpskoj izvedbi. Jedan čist populista, klovn, ali nikako šarlatan, suočio se sa slučajnim predsedničkim kandidatom. Debata koju su vodili pravo je osveženje u odnosu na srpsku devastiranu kulturu polemisanja. Jesu upadali jedan drugom u reč, njihov govor tela bio je otužan, naročito onaj HDZ-ovog kandidata, ali Zoran Milanović i Dragan Primorac demonstrirali su kako izgleda rasprava u demokratiji. Moderatori nisu morali da ih prekidaju, iznenađujuće precizno su poštovali vreme, mada uz upadice i frontalnu diskusiju.

Dok BIA u poslu zasenjuje SOA, stanje u političkoj kulturi dijametralno je suprotno. To je posledica načina vršenja vlasti u Srbiji i Hrvatskoj, ali ostaje nasušna potreba da se igra privede nekim pravilima. Trenutno stanje u Srbiji nalik je tajvanskoj kanasti.

Reč je isključivo o aplikaciji politike na unutrašnji nivo. Međunarodna dvorana ostaje nešto drugo, prvenstveno zbog toga što je Hrvatska potpuno integrisana u Zapad, dok Srbija ostaje prinuđena da balansira u svojim izborima.

Spoljna politika određuje unutrašnju ali to nema veze sa demokratskim elementima. Trenutni režim u Srbiji ima nedvosmislenu podršku svih međunarodnih aktera relevantne moći. Odbijanje debate sa političkim protivnicima, zato, samo služi prikazivanju vladajuće kaste nedodirljivom.

U održavanju kulta ličnosti, izbegavanje direktnog sučeljavanja predstavlja gradivni element. Prećutno se komunicira da totemizovani objekat nema nikog sličnog ranga sa kime bi mogao da razgovara. To ne znači da skupštinske sednice srpskog parlamenta treba da izgledaju kao stalna postavka cirkusa.

Srpska politika sve je žalosnija jer pozicija sebe zatvara u mehur bez zajedničkog preseka sa mehurom opozicije. Sadašnjost zemlje je zastrašujuća, a budućnost zdravog političkog života se ne vidi. Malvaziju je moguće uvesti, sa demokratijom to nije slučaj i ona mora poteći sa vrha. Čitanje Karla Šmita dovodi do razumevanja da autoritet, time i podizanje kvaliteta politike, dolazi odozgo.

To bi povećalo i vitalnost države. U Hrvatskoj je, na primer, predsednik blizak jednoj partiji, premijer je čelnik druge, a gradonačelnik glavnog grada je osoba treće opcije. Kako god da se špil promeša, nešto će iz njega izaći. Trenutno je tako nešto nezamislivo u Srbiji. Naprednjaci su kupili prava na sve ideologije i vešto su blokirali prostor razjedinjenoj opoziciji. Budući izbori, dok se stvari ne promene, ostaće referendumski i biće odlučivanje za ili protiv SNS-a. Opozicija će na njima moći da parira samo ujedinjena.

Od Hrvatske je potrebno učiti lekcije iz demokratije, a trenutak je alarmantan. Barometar pokazuje ogroman društveni pritisak. Ukoliko umesto uspostavljanja zdravog dijaloga, dominantna paradigma bude spinovani monolog, neće biti te sile koja će pomoći Srbima da se međusobno razumeju.

Moderna srpska politička tragedija se sama piše. Pre tridesetak godina su ideološki suprotstavljeni velikani seli i napravili epohalnu Enciklopediju političke kulture u volterovskoj tradiciji. Nemoguće je zamisliti ni političara kako šeretskim osmehom odgovara na etničke prozivke koje drugi akter upućuje u poluzbilji. Razmatranje Vladana Batića o poreklu i veri Vojislava Šešelja, mada skandalozno, poredivši sa aktuelnim stanjem u Srbiji, izgleda kao benigno političko mangupstvo.

Ako se ne osvesti, srpsko političko biće osuđeno je da luta bespućima istorije. Domaći i komšijski političari, kao i službe, nastaviće da sufliraju jedni drugima, a prosečnom građaninu Srbije niko od njih neće dati valjan odgovor. Onda, neće biti bližeg u nevolji od Olivera Dragojevića, čije će stihove moći svako da parafrazira i elegično zapeva: „Podseti me šta to beše politika“.

Autor je doktorand Fakulteta političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.