Beogradska izdavačka kuća „Clio“ objavila je Istoriju Bugarske, u čijem pisanju su, prema navodima u štampi, učestvovali najbolji bugarski istoričari srednje i starije generacije. Ovaj poduhvat izdavača zaslužuje svaku pažnju, jer se balkanski narodi nedovoljno međusobno poznaju, a o istorijama svojih suseda često imaju pogrešne predstave, pošto su saznanja o tome pretežno sticali iz radova svojih istoričara, koji su retko kada bili objektivni. To ne mora značiti da su istorije koje su o svojim narodima pisali pripadnici tih naroda uvek uzori naučne istine; i one treba da podležu preispitivanjima i diskusijama.
Kao ilustraciju rečenog navešću odlomak iz pomenute Istorije Bugara, celine Bugarska između dva svetska rata, čija je autorka Iskra Baeva. Na stranama 328/329 stoji: „Posle pripajanja Makedonije i Zapadne Trakije Bugarskoj, kada je tokom 1943. preduzeto ’konačno rešenje’ jevrejskog pitanja, 11.000 Jevreja iz tih krajeva poslato je u logore smrti u Nemačkoj. Međutim, u okvirima starih granica Bugarske Jevreji su bili spaseni od deportacije zahvaljujući protestima čitave javnosti, kojima se pridružila i Bugarska pravoslavna crkva, car, deo poslanika, antifašističke političke snage i drugi. Ova akcija, koja je spasla od uništenja preko 48.000 Jevreja, bila je izuzetak u Evropi. Ona ne samo da je potvrdila etničku toleranciju Bugarske, većje bila i dokaz da su, da je postojala politička volja za otporom, Jevreji u Evropi mogli biti spaseni.“ U citiranom tekstu ima niz netačnosti i ulepšavanja.
„Pripajanje“, odnosno aneksija Makedonije i dela Trakije (izostavljen je Pirot i okolina – A. L.) u stvari je okupacija delova Jugoslavije i Grčke, čime je nacistička Nemačka nagradila Bugarsku za pomoću napadu na te zemlje. Po međunarodnom pravu, ne priznaju se aneksije i druge teritorijalne promene tokom ratova. O eventualnim promenama granica se odlučuje tek na mirovnim konferencijama posle ratova.
Ne kaže se kako su Jevreji iz tih oblasti „poslati u logore smrti u Nemačkoj“. Oni su na osnovu sporazuma nemačke i bugarske vlade deportovani u Treblinku (u okupiranoj Poljskoj) i svi pobijeni. Na spisak za deportaciju bilo je stavljeno i više hiljada Jevreja iz starih granica Bugarske. Oni su većbili dovedeni u dunavske luke, odakle je trebalo da budu prebačeni na isto odredište. Zaslugu za to što se odustalo od njihove deportacije, kojoj je trebalo da slede i ostali Jevreji, nemaju svi nabrojani. Nije bilo nikakvog „protesta čitave javnosti“. Tačno je da su se delovi BPC, pre svega mitropoliti Kiril i Stefan, otvoreno borili protiv deportacije. Car (prevodi se „kralj“) Boris se nije usprotivio deportaciji, o čemu ima dokaza, dok nema dokaza da je išta uradio da bi je sprečio. Tačno je da su protiv deportacije bile antifašističke političke snage (malobrojne i uglavnom u ilegali) i neki sindikati, ali pre svega pojedini uticajni političari, na prvom mestu potpredsednik parlamenta Dimitar Pešev. Netačno je da je bugarska akcija spasavanja Jevreja (nije beznačajno da je do nje došlo posle nemačkog poraza u Staljingradu) bila izuzetak u Evropi. Navešću samo da su u Danskoj, čiji je vladar počeo da javno nosi žutu traku kada su je za Jevreje propisali okupatori te zemlje, pripadnici pokreta otpora sve Jevreje tajno prebacili preko mora u Švedsku, a odbili su da se izraelsko priznanje za spasioce, medalja pravednika, dodeli pojedinim učesnicima tog poduhvata, većsamo jedna, pokretu u celini.
Ne želim i nisam kvalifikovan da ocenjujem etničku toleranciju Bugara. Tolerancija i netolerancija niti su stalne kategorije, niti se moraju ispoljavati podjednako prema svim etničkim (nacionalnim, verskim itd.) grupama. U bugarskom slučaju ne samo prema Jevrejima nego, recimo, i prema Pomacima, odnosno Turcima, Srbima, Makedoncima, Romima, Rumunima itd. Svakako, nisu urođene.
Da li bi Jevreji u Evropi mogli biti spaseni da je postojala politička volja za otporom kao u Bugarskoj, kako tvrdi I. Baeva? Smatram da ne bi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
