Ne sumnjam da je Beograd glavni grad jedne male državice na Balkanskom poluostrvu, a jedan od razloga je i to što se taj nezaobilazni podatak uči od malih nogu u školama „provincijskih“ gradića raštrkanih na periferiji te bele metropole koja, po tvrdnjama novinara što nas svakodnevno kinje iz blješteće, magične kutije, preti da postane najveći, najprestižniji, najlepši, najatraktivniji i najvažniji grad na Balkanu zapravo Evropi, a možda i u svetu, ako to već i nije.
Kao svaki patriota i rodoljub iz unutrašnjosti, prosečan građanin ili bolje reći „provincijski podanik“ svakodnevno užurbano hita sa posla kući i uključuje televiziju, državnu, zapravo beogradsku koja se samo zove RTS, kako bi po ko zna koji put saznao kako ima neverovatnu, skoro čarobnu, sreću što je rođen ne ovom podneblju gde se iz pepela (ratnog vihora) diže prestižan grad čije se mogućnosti i neizmerni kapaciteti skoro ne mogu nazreti. Otvorenih usta guta, a želudac mu vari reči dotične gospode presrećan što se tamo, u njegovoj prestonici, gradi (doduše uz mnogobrojne skandale), kupuje, prodaje, pobeđuje, tuguje, pati, a posebnu čast i zadovoljstvo mu pričinjava podatak da tamo žive najopasniji, najsuroviji i najprestižniji kriminalci iz svih sfera društvenog života. Iako je Beogradu mnogo teško u ova burna i prevrtljiva vremena (nigde nije toliko kritično i neshvatljivo pogubno), on uz ogroman napor koji se mora pozdraviti, uspeva da ide napred i tim činom oglasi, proglasi, kako mi ostali moramo pratiti (jer živimo u blagostanju), nadljudske napore tamošnjeg življa, borbu za svoju Gazelu, mostove, kejove, drvorede, da se zajedno sa njima radujemo, veselimo, očajavamo i ako treba plačemo u danima koji oni odrede za plakanje. A takvih je mnogo.
Nikako se ne bi moglo reći da im je lako jer tamo duva košava, pada kiša, u zimske mesece, zamislite, sneg! Kada duva i pada lome im se kišobrani koje oni sa gađenjem bacaju po parkovima i trotoarima, a kod kuće se žale na loš kvalitet i pogane Kineze koji im podvaljuju, smeštaju i čine sve kako bi mokri došli na odredište. Oni imaju gužvu u saobraćaju, pobesnele vozače, taksiste, u vreme špica kilometarske kolone, a posebno im zagorčava život vejavica i mrazevi kada su prinuđeni da apeluju na svoje sugrađane ne bi li izašli na ulice sa svojim šalovima, država bi im obezbedila lopate i pristojne honorare, kako bi svi zajedno odblokirali taj jedinstveni, beli grad. Sve to gleda unutrašnjost iz toplih domova, kao u nekom od mnogobrojnih rijaliti šoua, napeto, nemo, izbečenih očiju, u permanentnoj strepnji da li će i ovoga puta uspeti.
Ne znam zašto se niko ne seti, organizuje nas kao Petoga oktobra i povede da im pomognemo, da se žrtvujemo, oni bi nam aplaudirali sa svojih balkona, mahali i možda dali šolju čaja, poneki sendvič, a mi se vratili srećni što smo uspeli i još jednom pokazali nepresušnu srpsku širokogrudost.
Mada, ruku na srce, u poslednje vreme se počesto može čuti iz stereo zvučnika histeričan usklik jednog od novinara, opet državnog (beogradskog) radija, koji kaže: „Sto srpskih truba Beogradu na dar“.
Ipak beogradska pogranična mesta u svojoj bedi nisu zaboravila na njih!
Autor radi u Narodnom pozorištu u Užicu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
