Foto: Miki VeselinovićU vojsci postoji jedna praksa koja se zove razbrojavanje. Jedinica se postroji i vojnici uzvikuju svoj red u paru: „prvi“, „drugi“, „prvi“, „drugi“ i tako do kraja.
Naizgled, ova praksa deluje nepraktično, ali ona je samo priprema za drugu komandu, koja glasi „Prvi, istupi!“, ili „Drugi, istupi“. Tada svaki prvi, ili svaki drugi vojnik napravi korak napred ispred stroja, te se ili formiraju radna jedinica ili se vojnici izdvajaju za neke druge svrhe.
Proces razbrojavanja na parove je paradigmatski za društvene promene. Nije moguće proći kroz proces društvene katarze bez uzajamnog razbrojavanja. Sva ispitivanja javnog mnjenja, pripreme za izbore i manipulacije izborima, svode se na ovo unutrašnje razbrojavanje: ko je naš, a ko je njihov.
U nacističkoj Nemačkoj bilo je ljudi koji su samo želeli da idu u školu i da mogu da stignu do prodavnice. Oni su bili „neutralni“ i „nisu želeli da se bave politikom“. U moralnom smislu, to ih je izjednačilo sa nacistima, jer je moralno nepodnošljivo da neko bude „neutralan“ i „apolitičan“ prema teškoj nepravdi. Taj ko je „apolitičan“ i ko „samo radi svoj posao“ u stvari je onaj „prvi“ u razbrojavanju, onaj koji predstavlja i podržava sistem zla.
U vojničkom razbrojavanju, broj „prvih“ i „drugih“ je približno isti, to jest može se razlikovati najviše za jedan. U društvenom razbrojavanju, ta razlika može biti veća, ali ona je, za razliku od vojničkog razbrojavanja, moralno opterećena. Dobro i zlo su dve strane moralnog rezonovanja koje ne zavise od broja onih koji prihvataju bilo dobro, bilo zlo. Čak i kada bi u jednom društvu velika većina ljudi bila zla, to bi i dalje bilo zlo. Dobro je određeno supstantivno, sadržinski.
I ako je samo jedan čovek na strani dobra, a svi ostali na strani zla, to ne menja činjenicu da je ono prvo dobro, a ovo drugo zlo.
U Knjizi postanja, u Starom zavetu, Bog uništava Sodomu i Gomoru zbog grehova njegovih stanovnika i spasava jedinog pravednog čoveka koji je bio dobar, jedan jedini sa svojom porodicom. Bog šalje anđele da izvedu Lota, njegovu ženu i dve kćerke iz grada. U Starom zavetu se o tome kaže: „Kad su ih izveli napolje, reče jedan: Spasi dušu svoju, ne osvrći se natrag i ne zaustavljaj se nigdje u ovoj Jordanskoj ravnici; bježi u goru, da ne pogineš!“ (Postanje 19, 7).
Ista dijalektika postoji i u Novom zavetu, u kome Bog kaže pravednicima, koji su u manjini: Matej 10,14: „Ako vas ko ne primi i ne posluša riječi vaših, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga, otresite prah s nogu svojih.“
Cela ljudska istorija je istorija razbrojavanja na razdelniku dobra i zla.
Jedna forma zla je indiferentnost. Hana Arent je pisala o banalnosti zla. Ono je uvek naizgled mundano, obično, „dobronamerno“. Ljudi se razbrojavaju na one koji emfatički prihvataju dobro i osuđuju zlo, i na one koji čine zlo, ili su „neutralni“ i zlo im ne smeta da „samo rade svoj posao“. Ove potonje dve grupe su u stvari moralno istog statusa. Oni su oni „drugi“ u procesu razbrojavanja društva.
Hrišćanski koncept društvenog dobra je u stvari koncept moralne manjine. U hrišćanskom predanju se govori o „malom stadu“.
Nikada u istoriji civilizacije nije većina bila nosilac društvenih promena. Šopenhauer je pisao da je najsigurniji način da čovek bude moralno u krivu, taj da bude na strani većine.
Društvo se moralno ne oblikuje prema manjini i većini, nego prema dobru i zlu.
U moralnom društvu, većina se formira na osnovu razvrstavanja dobra i zla.
I na osnovu razvrstavanja aktera jednog i aktera drugog.
Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku Beograd
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
