foto Saša ĐorđevićOve godine se u Nišu neće održati tradicionalni „Filmski susreti“.
Ili možda hoće?
Zaplet je tu, dragi gledaoci, i već sa prvom rečenicom osećate kako tenzija raste, dok u neverici dižete pogled prema filmskom platnu, nestrpljivo očekujući da vidite u kom pravcu će se radnja dalje odvijati.
Dobrodošli na tradicionalne prve „Susrete na Tvrđavi“.
To vam je nešto slično kao filmski susreti u „kao“ državi, sa „kao“ publikom, gde će se „kao“ gledati neki stari filmovi. Iako većina ljudi nije sklona da veruje ni u šta što naprednjaci kažu, ja sam malo otvorenijeg uma, pa sam kao stari filmofil rešio da ispratim i ovo dešavanje.
Čim sam se zavalio u neudobnu plastičnu stolicu na našoj Letnjoj pozornici, odmah mi je bilo jasno šta se zapravo desilo. Jer, scenario i nije baš originalan, priznaćete. Iako je poruka Skupštine Udruženja filmskih glumaca Srbije bila jasna, iako je jednoglasno odlučeno da zbog aktuelne društvene i političke krize ove godine neće biti „Filmskih susreta“ u Nišu, otvorio se interdimenzionalni portal i naprednjaci su u paralelnom univerzumu napravili svoju verziju bioskopa.
Narodu od kuće, koji će ovo pratiti preko režimskih portala, ružičastih „nacionalnih“ dnevnika i slično, i ova priča će sigurno delovati uverljivo. Zašto i ne bi? Dnevnik RTS-a već više od 30 godina uspešno kreira paralelnu realnost, a hipnotisani glasači uz kokice uspevaju samo da klimaju glavom i viču „Tako je!“ na sve što im se sa malih ekrana servira, dok se istovremeno svet oko njih urušava i tone u propast.
Pre početka susreta, po uzoru na velike svetske bioskopske lance, puštena je i najava za ovaj spektakularni hepening. Iako gradonačelnik Niša nije bio tu da otvori susrete (verovatno promukao od vikanja „Ustaše, ustaše!“ na svoje sugrađane), trejler je grmnuo sa zvučnika u tvrđavi, i svima u publici je odmah bilo jasno da će se ove godine održati „ovi“ umesto „onih“ blokadersko-plaćeničko-terorističko-ustaških filmskih susreta.
Ideja im je, izgleda, da se puštaju stari filmovi. Ulaz je za prvi put bio besplatan.
Kao i svaka prva doza fiksa, uostalom.
Za otvaranje festivala su odabrali film „Oni žive“, američki klasik iz 1988. godine, gde tek kada stavite specijalne naočare istinski možete da sagledate realnost, i vidite da ste zapravo okupirani od strane vanzemaljaca.
Neupućeni kažu da je odziv te prve večeri bio slab, i da su mesta u publici bila prazna. Ali oni nisu nosili specijalne naočare, zar ne?
Sledećeg dana je repertoar bio još bolji. Gledali smo kultni „Matriks“ iz 1999. godine, gde je čovečanstvo uljuljkano i uspavano u izmišljenoj realnosti, dok mu mašinerija za to vreme izvlači životnu esenciju. Posebno je bio napet trenutak u filmu kada se glavnom protagonisti nudi da popije crvenu pilulu i probudi se iz iluzije. Srećom po organizatore festivala, to se nije desilo, jer bi neko možda shvatio da zapravo sedi sam u publici, i da su aplauzi na kraju filma samo bili pušteni sa trake.
Idemo dalje. Stigli smo do treće večeri susreta, gde nas je sačekalo domaće ostvarenje „Lajanje na zvezde“…
Pojavio se snimak na društvenim mrežama gde jadnik sa bine čita nešto praznom gledalištu. Ipak, iskusni filmofili poput mene su odmah znali da se samo radilo o sceni iz čuvenog filma Zdravka Šotre, kada celo odeljenje pobegne sa časa, a nastavnik predaje praznim klupama. Kada naiđe direktor i skrene mu pažnju kako predaje praznoj učionici, svi uglas izgovaramo njegovu čuvenu repliku: „A, ne… Ja sam hteo da ispitujem, al’ nemam koga. Moram da predajem.“
„Duh“ sa Patrikom Svejzijem je bio logičan izbor za četvrto veče, i samo neiskusnim gledaocima se učinilo da su čuli gromoglasnu tišinu kada se film završio. Zapravo, duhovi u publici su pozivali na bis, nakon čega su usledile ovacije i duhovski aplauz kakav se u Tvrđavi ne pamti.
Za peto veče je planirana bila kategorija „Najbolji adaptirani scenario“. Tu se izdvojio film „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, koji je urađen po istoimenoj knjizi. Bilo je… Pa, šta da vam kažem. Neviđeno!
I za samo zatvaranje susreta, uživali smo u ostvarenju Gorana Markovića „Sabirni centar“, poznatom kultnom klasiku i jednom od omiljenih filmova naprednjaka. Publika je te večeri mahom bila sačinjena od fiktivnih stanara i zombija, tj. mrtvih glasača koji su za ovu priliku dobili specijalne pozivnice. Ne mogu da kažem da sam te večeri video nešto originalno i neočekivano, jer su SNS scenaristi već puno puta koristili zombije u svojim filmovima…
Već sam bio umoran, i morao sam da krenem kući, ali bih mogao da se zakunem da sam na izlazu čuo sugestije mrtvima da se ne upokojavaju zadugo, jer će ih zvati uskoro za nove izbore.
I kada su se filmski susreti u paralelnom univerzumu konačno završili, zavesa se spustila, a svetla se ugasila, mi smo u našoj realnosti ostali zaglavljeni sa svim tim čudovištima, duhovima, fiktivnim stanarima i mrtvim glasačima, naprednjačkim orcima i veštim scenaristima i režiserima, koji će pokušati da nam na jesen još jednom preotmu izbore i državu, i uvuku nas u još dublju tamu.
Ali, znate šta? Po onome što ja ovih dana mogu da vidim sa svojim naočarima…
Taj film nećete gledati.
Autor je lekar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
