Nisu to „sporne“, nego otete prostorije

Ne, ne vode parnicu stanari, nego vlasnici stanova, jer u rečenoj zgradi stanuju i 9 (devet) što aktivnih što penzionisanih državnih službenika (stanove kupila Vlada Srbije) – policajci i jedan službenik BIA-e – čiji je stambeni status neregulisan (ovoga časa ne ulazimo u razloge takvog stanja), pa prema tome nisu punopravni članovi Skupštine zgrade, što znači da su oni u ovom parničnom sporu – irelevantni! Nažalost, tu činjenicu nije poštovala sudija Osnovnog suda u Beogradu, te je donela ne samo nepravednu nego i nakaradnu presudu (još ćemo se vratiti toj presudi)! A naslov teksta glasi: „Sporne zajedničke prostorije“. Ne, nisu to „sporne“ nego su – otete prostorije, jer su one pripadale vlasnicima stanova, a vlasnik Kompanije „Graditelj inžinjering“ – u daljem tekstu Kompanija – (Visoka 29, Beograd) Slavko Božilović, koji je investitor izgradnje zgrade i prodavac stanova, prisvojio je zajedničke prostorije i prodao ih.

Naime, po zakonskoj regulativi iz vremena izgradnje zgrade Zaplanjska 84 E u Beogradu (2003) i po projektnoj dokumentaciji (koja je uredno dostavljena sudovima koji su bili angažovani u ovom postupku) investitor, odnosno vlasnik Kompanije bio je obavezan da izgradi i zajedničke prostorije – koje su u projektnoj dokumentaciji naznačene kao „sušionica“ (sušionica veša) i „kućni savet“ (prostorija za rad ondašnjeg Kućnog saveta, danas Skupštine zgrade). Naravno da je vlasnik izgradio i te prostorije jer bez njih ne bi mogao da dobije građevinsku, a docnije ni dozvolu kao potvrdu da je zgrada useljiva. Međutim, vlasnik Kompanije ili je opštinske organe (Voždovac) preveo žedne preko vode, ili je odebljao nečiji novčanik, tek on je prevario i kupce stanova u toj zgradi tako što je rečene zajedničke prostorije prodao: „sušionicu“ Radetu Stojanoviću, inače menadžeru u svojoj Kompaniji, a „kućni savet“ Miodragu Božiloviću, svom rođaku! Vlasnicima stanova nije preostalo ništa drugo nego da sudskim putem traže da im se vrate otete im zajedničke prostorije. Na sastanku članova Skupštine zgrade održanom 11. septembra 2004. nadmoćnom većinom glasova je odlučeno (uredan i po svim propisima sačinjen zapisnik sa sastanka u sudskim je spisima) da se pokrene parnica. S tim u vezi, Skupština je posredstvom svog pravnog zastupnika 4.10. 2004. podnela dve odvojene tužbe (odvojene iz tehničkih razloga) Petom opštinskom sudu u Beogradu: prvu, protiv Kompanije i Radeta Stojanovića, a drugu protiv Kompanije i Miodraga Božilovića.

Nismo u stanju da na ograničenom novinskom prostoru iznesemo sve marifetluke kojima su se služili suprotna strana i njeni advokati sa ciljem da otegnu parnični proces unedogled, e da bi tako pokolebali makar neke članove Skupštine da povuku svoj glas iz odluke o tužbi. Dakle, Kompanija je najpre izgradila i zajedničke prostorije o kojima je reč, ali ne zato da bi one služile kupcima stanova kao njihovo vlasništvo, nego (kako ispada) da bi ih odmah tobože „pretvarali u stanove“, pa i njih prodala. Međutim, vlasnik se setio da baš usred parničnog postupka podnese zahtev Odeljenju za komunalno-građevinske i stambene poslove Opštine Voždovac za „pretvaranje“ „sušionice“ i „kućnog saveta“ „u stanove“ (iako je za bilo kakvo „pretvaranje“, po članu 51 Zakona o održavanju stambenih zgrada nadležna Skupština zgrade)! Odeljenje je, naravno, odbilo zahtev. Sudija tadašnjeg Petog opštinskog suda koja je vodila parnicu Skupština zgrade protiv Kompanije i Radeta Stojanovića razobličila je ostapobenderovsku akrobatiku i donela presudu u našu korist. Međutim, Kompanija upućuje žalbu koju prihvata tadašnji Okružni sud bez ijednog suvislog a kamoli na zakonu utemeljenog obrazloženja, pa se parnica vraća na početak. Istovremeno, Kompanija je uputila zahtev za „pretvaranje“ zajedničkih prostorija „u stanove“, sad višoj administrativnoj instanci (iako ni ona nije nadležna u ovoj stvari) – Sekretarijatu za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju Grada Beograda koji je takođe odbio zahtev, pa sudija onog istog suda ponovo presuđuje u našu korist! Ali, na našu nesreću, ono isto sudsko veće, sad Apelacionog suda, preinačuje presudu nalazeći da je naš tužbeni zahtev „neosnovan“ jer (nota bene!) „tužilac nije dokazao da su stanari koji su kupili stanove u spornoj zgradi finansirali izgradnju spornog prostora…“!!! Tu ne samo da je reč o povredi zakona, nego se vređa svaki atom zdrave pameti! Preostalo nam je da verujemo u republičkog javnog tužioca kome se obratio naš pravni zastupnik s molbom – da „podigne zahtev za zaštitu zakonitosti“.

Druga naša tužba (protiv Kompanije i Miodraga Božilovića koji je „kupio“ prostoriju „kućni savet“) mirovala je punih pet godina. I da ne dužimo, sudija Osnovnog suda je „odbacila tužbu“ kao „nedozvoljenu“ jer je „podneta od strane neovlašćenog lica“! A to „neovlašćeno lice“ nije niko drugi nego – Skupština zgrade! Zašto je gospođa sudija tako presudila to samo ona zna, nama ostaje da sumnjamo u časne namere i čista posla! Njoj su kao temelj presude bili stambeni kvadrati. Naime, ona je izvela ovakvu računicu: „ukupna površina stanova bez površine zajedničkih prostorija iznosi 2.452 m2“, da je tužiocu, to jest nama, bilo potrebno da raspolažemo „površinom od preko 1.226 m2“, u kojem bi slučaju valjda tužba bila „podneta od strane ovlašćenog lica“, a mi smo raspolagali samo sa bednih 1.013 kvadrata! Pa sve da se i prihvati nakaradno tumačenje člana 18 Zakona o održavanju stambenih zgrada (jer su kvadrati u ovom slučaju irelevantni), na šta se pozvala sudija, pitamo se: s kojim je ona to pravom devet državnih stanova, čija je površina najmanje 800 kvadrata, pripisala tuženoj strani!? Naravno, čekamo ishod naše žalbe Apelacionom sudu. Ne daj bože da nam presuđuje isto veće. Još pre gotovo dva meseca podrobnim opisom našeg sedmogodišnjeg mrcvarenja obratili smo se predsedniku Vlade, ministrima pravde i unutrašnjih poslova, i predsednici Visokog saveta sudstva, ali od njih ni glasa. Ne preostaje nam ništa drugo nego nastavak ovog neravnopravnog rvanja, pa makar stigli i do Strazbura!