Autor: Predrag Koraksić Koraks
Društvo u kojem mi dokazujemo nešto njima, objašnjavamo zašto jedna majka traži istinu o smrti svoga sina, opravdavamo iz petnih žila zašto je sve u redu sa običnim zagrljajem između Nadije i Save, nije ništa drugo do društvo koje je normalizovalo apsurd. Istovremeno, dok mi trošimo energiju na objašnjavanje tih apsurda, oni šalju batinaše i tzv. policajce da tobože od nas brane kriminalce
Nadija, Sava, Dijana. Obični i pristojni ljudi, heroji normalnosti, a zarobljeni u nešto drugačijoj stvarnosti – stvarnosti u kojoj je apsurd normalan. Nisu filozofi, niti ideolozi, nisu mesije, niti vođe. A otkud onda da su nam oni sada potrebniji od najblagotvornijeg leka ili najsvetije vode sa izvora? Odgovor bi mogao biti u njihovim svakodnevnim rečima i delima kojima nam objašnjavaju i dokazuju kako smo zapravo zarobljeni u toj svojevrsnoj normalnosti apsurda. Jednostavno je… ili možda i nije. Treba li nama svakodnevno objašnjavati ono što bi trebalo da je normalno i očigledno? Treba. Zašto?
Pa zato što nas je zarobio „gospodar pokretnih klozeta“, kako je to izvanredno skovao reditelj Goran Marković, te nas drži kao taoce u svom sabirnom Ćacilendu iz koga, čini nam se, kao da izlaza nema. Da li će se i za nas pojaviti profesor Miša Pavlović i pokazati nam neku ploču iza koje nas čeka stvarni život? Ili je bolje, baš kao i za junake filmskog „Sabirnog centra“ da ostanemo „zaglavljeni“ negde između života i smrti?
Za razliku od njih, rekao bih da za nas ima nade. Naš profesor Miša se već pojavio u vidu Nadije, Save i Dijane, i počeo sa svojim predavanjem o tome kakvi smo sada i, još važnije, kakvi bi trebalo da postanemo. Oni nas svakog dana navode na put koji nas izbavlja iz nametnutog sabirnog Ćacilenda. Možda nam je zato blisko, a istovremeno uzvišeno i tragično, zazvučala pesma „Cveta trešnja u planini“ na novosadskoj komemoraciji žrtvama pada nadstrešnice.
Naša svakodnevica predstavlja neprestanu normalizaciju apsurda, ukorenjena u nelogičnosti, besmislu, mentalnoj pasivnosti i društvenoj patologiji kao dominantnim normama. Slikovito rečeno, to nam je kao kada svakodnevno osećamo nesnosan smrad, ali svi se pravimo da je taj smrad potpuno normalan. Nama jeste, ali zapravo nije. U suprotnom, zašto bi nam onda bila potrebna konstantna objašnjavanja pojava koje su očigledno (ne)normalne, ali mi, čini se, ipak nismo u potpunosti uvereni da su one (ne)normalne?
Krenimo od primera naših heroja normalnosti. Prijateljski zagrljaj studenata Nadije i Save već danima ne silazi sa pijedestala besomučnih javnih kritika i obrazlaganja kako je Sava, eto, tim prijateljskim zagrljajem i poljupcem u čelo uvredio sve pripadnike islamske veroispovesti, ali i dežurne radikalne mrzitelje sa obe strane. Možda je trebalo da teši svoju prijateljicu i saborkinju Nadiju sa dva metra udaljenosti i da joj se pri tom obraća sa Vi? U našoj stvarnosti, tumačenja Savinog dela variraju u zavisnosti od interesnog konteksta onih koji ga tumače. Uz dužno poštovanje svih religijskih uzusa, vređanje i pretnje koje su usledile prema Nadiji su protiv zdravog razuma svakog normalnog čoveka bilo gde na kugli zemaljskoj.
Pored svakodnevnih prostakluka koje trpimo sa režimskih medija, vređanja inteligencije, besmislenih obraćanja, te totalno nefunkcionalnog i degradiranog sistema državnih institucija, prinuđeni smo da slušamo kako se taj isti student Sava javno, sa suzama u očima, izvinjava što je zagrlio i pokazao zaštitničku brigu i saosećanje za svoju saborkinju Nadiju. Nije li to vrhunac apsurda?! Svakodnevno psovanje, vređanje i izlivi neviđenog nečoveštva i agresije u javnom prostoru bivaju gotovo neosuđeni od tih istih ili sličnih stvorova koji bi da linčuju Nadiju i Savu, bilo zbog zagrljaja i poljupca u čelo, bilo zbog međuverskog suživota i tolerancije koje njih dvoje simbolizuju.
Osećate li baš kao i ja koliko je apsurdno sve ovo o čemu pišem? Moj pokušaj odvajanja od naše svakodnevne normalnosti apsurda je sam po sebi postao apsurdan. To je donekle i opravdano jer ovaj tekst nikada ne bi nastao da je naša svakodnevica iole normalna.
Pođimo dalje rekom naših apsurda, sve do velike Dijane koja je tragično izgubila sina Stefana ispod novosadske nadstrešnice. Dijana je danima bila u štrajku glađu tražeći samo istinu o smrti svog sina. Započela je herojsku borbu protiv države apsurda. Vređanje, divljaštvo i glasna muzika upućene Dijani iz centralne beogradske deponije zvane Ćacilend nije moguće zdravorazumski, niti pristojno komentarisati, a sama činjenica da Ćacilend, ispunjen društvenim talogom, stoji ispred naše zajedničke Narodne skupštine, a Dijana u svom šatoru značajno dalje od nje, dokaz je da normalizacija apsurda ne namerava da ustukne, niti da se povuče.
Tako Dijana, ali i studenti i građani okupljeni oko nje, moraju svojim prisustvom i rečima da dokazuju nešto što je očigledno, a to je da su oni normalni, a ne oni naspram kojih stoje. Glavna prednost tih „naspram“ je u tome što su im naše porobljene institucije dale zvanični sertifikat da su oni normalni, a iz tog sledi da mi nismo.
Društvo u kojem mi dokazujemo nešto njima, objašnjavamo zašto jedna majka traži istinu o smrti svoga sina, opravdavamo iz petnih žila zašto je sve u redu sa običnim zagrljajem između Nadije i Save, nije ništa drugo do društvo koje je normalizovalo apsurd. Istovremeno, dok mi trošimo energiju na objašnjavanje tih apsurda, oni šalju batinaše i tzv. policajce da tobože od nas brane kriminalce, koji pri tom urlaju, vređaju i prete, te orgijaju na nepodnošljiv i neprihvatljiv način iole pristojnom ljudskom umu.
Kako onda u takvom društvu odvojiti istinu od laži, normalnost od nenormalnosti, plemenitost od divljaštva, ljubav od mržnje, i na kraju – čoveka od nečoveka? Kako glasno izgovoriti da se već pomenuti nesnosni smrad oseća svakog dana sve jače i jače? Treba li tako živeti? U kaljuzi apsurda i nemoći? Nadija, Sava i Dijana nude odgovor. Niko od njih troje ne pristaje na nemoć i apsurd. Jedino njima dugujemo objašnjenje i izvinjenje, a oni ih opet jedini i ne traže.
Zato su oni predvodnici našeg izbavljenja iz porobljenog i nazadnog društva u kojem živimo, zato su oni putokazi ka našem izlečenju, vesnici povratka normalnosti, pristojnosti, saosećanja, podrške i svega ostalog što smo već odavno zaboravili da postoji. Kada se apsurd normalizuje, lečenje mora biti temeljno i blagovremeno. U našem slučaju urgentno.
Autor je redovni profesor, Katedra za engleski jezik, Fakultet za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
