Nostalgičarenje za socijalizmom

Zagovornicima ovog mišljenja aktuelni lešinarski kapitalizam čini se opipljivijim, upravo realnijim, jer ih svakodnevno lema po nosu, i to je razumljivo, dok su nažalost decenije socijalističkog samoupravljanja, manje-više uspešnog, prepustili prošlosti, dopadljivoj – ali nepovratno izgubljenoj. Upravo od propasti samoupravnog socijalizma levi kraj ovdašnje političke scene tragično je uzurpiran od strane svenarodnih, populističkih stranaka, da bi u poslednje vreme, posebno nakon pobede Sirize i raspirivanja nade „prezrenih na svetu“, postao naročito atraktivan za političke oportuniste.

Nostalgičarenje za socijalizmom, nalik turističkom pohođenju balzamovanog Lenjina izloženog u mauzoleju, dopadljivom, dakle, ali davno upokojenom, podstiču razne socijalističke i socijaldemokratske varijacije poput SPS-a, Vulinove stranke – grehota je truditi se uopšte pamtiti im ime – zaključno sa ponovo rođenim levičarem Tadićem, i Borkom Stefanovićem čija je naprasna fiksacija da ulevo potera DS očito nova epizoda u dugogodišnjem samogubljenju ove stranke. Otud, njihova ostrašćena prepucavanja ko jeste, a ko nije levičar, odnosno ko je „levlji“, najobičnija su trabunjanja koja valja olako zanemariti. Obmanjivanje, takoreći levačenje levicom nije osobenost samo naše političke stvarnosti, međutim, ovdašnji revolucionari na rečima, a na delima reformisti ako ne i branitelji postojećih odnosa, zadobijaju posebno tragikomičan izraz.

Napokon, ne samo da nema smislene levice, nego se čini da ovde ni opozicija ne postoji, a to je već porazno za razvojne izglede jednog društva. Naime, sadašnja Demokratska stranka, kao najveća opoziciona snaga, može donositi ponajbolje analize, može biti nenadmašan komentator političkih prilika – ona, međutim, naprosto više nema kredibilitet da bude i akter, da se bori za vlast i učestvuje u njoj. Osim, naravno, ukoliko demokratiju ne uzmemo naprosto kao vrtešku, baš kao što se danas, ne samo kod nas, nažalost i uzima.

Levičarstvo naprosto ne može biti stvar trenutnih, makar i očajnih, društveno-političkih okolnosti, tek zgodan odgovor na aktuelnu krizu. Levičarstvo je temeljna ideologija kako se trajno osloboditi stanja u kome se privilegovana manjina beskrupulozno bogati na račun obespravljene većine. To potvrđuje i fakt da je socijalistička ideja odavno postala sablasni dvojnik kapitalizma koji ga prati u stopu i koga redovno prizivaju čak i klasno onesvešćene mase, poput one s početka teksta, kada kritikuju kapitalizam.

Na Sirizi je danas izvanredna odgovornost da osnaži međunarodnu svest o alternativi aktuelnom društveno-ekonomskom poretku, da ukaže na mogućnost drugog puta, dakako socijalističkog. Krilatica čak i naše svakidašnje filozofije postala je „samo da ne bude još gore“. Međutim, bez ideje o prevladavanju postojećeg, bez ideje o boljitku sutrašnjice, nema ni napretka. U suprotnom, ukoliko evropska/svetska profiterna onemogući Sirizu ili ako Siriza sama sobom poklekne, i izlevati levicu, uopšte, ako socijalistčke alternative ne bude bilo, ne samo da će kapitalizam dodatno podivljati (u vreme hladnog rata kapitalizam je bio pitomiji, naprosto jer je imao konkurenciju), nego je moguće i da fašizam nahrupi, a sa fašizmom kapitalisti i logika kapitala – istorija je tome svedok – nemaju ama baš nikakav problem.