Foto FoNet Milica Vučković
Čuli smo i videli. Cene 3.000 proizvoda idu dole, kamate na kredite, takođe. Stan ispod 60 kvadrata ne može se oduzeti dužniku. Popust u ceni struje najslabije plaćenim zaposlenim i penzionerima, a za te kategorije će i drvo za ogrev biti jeftinije. Sve mere su zarad boljeg života građana, a treća, pride, da to bolje dočeka u stanu, iako ne može da otplaćuje dugove za taj stan ili nešto drugo. Neko će sve to pozdraviti, a neko reći da od toga, kao i do sada, neće biti koristi i da je sve to zarad boljeg rezultata vlasti na neizbežnim skorim izborima. Ja ni jedno ni drugo, već o ekonomskom i svakom drugom ambijentu u kome se donose ove mere.
Počinjem sa tim, ko ih saopštava i objašnjava. Činjenica da to radi predsednik države, a stvarno nadležni za to sede, slušaju i strahuju da ih predsednik usput nešto ne upita, a oni, sasvim verovatno, ne znaju da odgovore na to pitanje, govori o stanju u kom se nalazi naše društvo. U očajnom, rekao bih. Začudo, ekonomija u nešto manje očajnom, valjda zato što sva ne zavisi od načina funkcionisanja vlasti i njenih stvarnih interesa. Može li se od ovakvog načina funkcionisanja države očekivati neki vidan i održiv boljitak, čak i uz neke sasvim opravdane ekonomske mere. Malo verovatno. Ali neću o tome, vraćam se na ekonomsko stanje u kom se donose ove mere i mogućim efektima tih mera. Naravno, uveren da one pod određenim uslovima mogu, donekle, biti korisne. Ali.
Kaže predlagač, trgovačka marža ne može biti veća od 20 odsto, a neke su sada i 45 odsto. Šta to znači? Smanjenjem marže smanjuje se osnovica za obračun PDV-a, čija stopa iznosi 10 ili 20 odsto, zavisno od proizvoda. Na primer, proizvod sa proizvođačkom cenom od, recimo, 100 dinara sa maržom od 40 odsto i PDV-om od 10 odsto sada se prodaje za 154 dinara (100 + 40 + 14). Posle smanjenja marže na 20 odsto prodavaće se za 132 dinara (100 + 20 +12). Znači, cena je oborena za 14,3 odsto, koliko bi pala i u slučaju proizvoda sa PDV-om od 20 odsto. Za potrošača korisno. Što bi se reklo, daj šta daš.
Naš problem je što su cene proizvoda sa stopom PDV-a od 10 odsto, dakle hrane, pa i mnogih drugih proizvoda obuhvaćenih ovom merom na nivou 95 odsto EU cena, dok je kupovna moć naše prosečne plate jedva 50 odsto kupovne moći prosečne EU plate. Sa padom naših cena za 14,3 odsto, nivo naših cena hrane biće niži od evropskih cena za svega 19 odsto. Da nije ove mere, zbog više prosečne inflacije od evropske (u julu 4,9 odsto prema 2,2 odsto) naše plate bi, bar u ovoj godini, još više zaostale u odnosu na EU plate.
Dakle, cilj mere jeste povećanje kupovne moći većine građana i smanjenje inflacije. A da li će cilj biti postignut zavisi od mnogih faktora, o kojima se, čini se, nije mnogo razmišljalo. Za nastavak teksta na prvu meru dodajem i drugu. Smanjenje kamatnih stopa na kredite građana. Ova druga mera omogućuje veće zaduživanje pod povoljnijim uslovima, što povećava masu raspoloživog novca u rukama građana. Znači, i pri istim cenama povećava kupovnu moć građana. A tek sa sniženjem cena, još više. Ako za svu (po oba osnova) povećanu kupovnu moć poraste i tražnja do sad kupovanih proizvoda i usluga, potrebno je da toliko poraste i ponuda traženih dobara i usluga. Da li i hoće, veliko je pitanje.
Rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), uprošćeno rečeno, sve ono što se stvori (dobara i usluga) u toku godine, se usporava. Ovogodišnji budžet smo zasnovali na pretpostavljenom realnom rastu od 4,2 odsto. Prvo je, negde u maju, procena rasta spuštena na 3,5 odsto, a poslednja procena je da će se rast zaustaviti na 2,75 odsto. Ima, nažalost, mnogo i unutrašnjih i spoljnih faktora za takav scenario. Ako domaća ponuda podbaci eto porasta proizvođačkih cena kao odgovor na veću tražnju od ponude. Eto rasta inflacije i pored manjih stopa marži. Porasle bi proizvođačke cene, znači i osnovica za trgovačku maržu i PDV. Svi bi bili na dobitku osim kupaca tih proizvoda.
Ta sklonost domaćih prizvođača može se suzbiti većim uvozom, koji se pri ovom kursu dinara uvek isplati, uz još veći negativan uticaj na domaću proizvodnju. Znači, inflacija po osnovu veće tražnje bi bila poništena ali bi bila pogurana tzv. troškovna inflacija. Pogurana većim troškovima po jedinici proizvoda usled fiksnih troškova koji se ne smanjuju, radio ne radio.
I pored dobre namere, u svemu ovome previše je improvizacija, demagogije, populizma i nažalost, nedostatka znanja i interesa za ozbiljnu, mnogo težu ali delotvorniju politiku. A formula je jednostavna. Tehnološki superiornija proizvodnja povećava produktivnost, a ona povećava plate, obara troškove proizvedenog i konačnu prodajnu cenu. Užasno kasnimo u tom pogledu. Ovo što se preduzima proći će kod sklonih da više slušaju nego da misle. Naravno, do još težih problema od sadašnjih.
Autor je ekonomista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
