Foto: B. C. / DanasPostoje mesta koja nisu samo arhitektura, već i sećanje, a postoje zdanja koja nisu samo kamen i malter, već kolektivno srce zajednice. U Novom Pazaru jedno takvo mesto stoji iznad svakodnevice i to vekovima – Kula motrilja. Nekada je stražarila nad gradom, čuvala ga od opasnosti i bdela nad njegovim ljudima.
Danas, u vremenu kada pretnje nisu vidljive kao nekada, Kula motrilja i dalje bdije, ali metaforički, kroz ljude koji svojim delovanjem štite ono što je najdragocenije: solidarnost, dostojanstvo, različitost i međusobno poštovanje.
Zato je posebno značajno što jedna mala lokalna organizacija Akademska inicijativa “Forum 10” svake godine prepoznaje te savremene „stražare zajednice” i dodeljuje im Interkulturalnu povelju „Kula motrilja“ i to na Međunarodni dan ljudskih prava. Jer čuvari današnjice ne nose uniforme, već vrednosti i ne stražare samo za sebe, već za sve nas. Interkulturalnost nije slogan. To je odluka, da svakoga dana iznova biramo razumevanje, radoznalost i dijalog.
Javna priznanja su važna zato što podsećaju zajednicu da se dobro ne podrazumeva samo od sebe. Ljudi moraju da odaju počast i priznanje drugima za ono što rade, posebno onima čiji doprinos često ostaje tih, nevidljiv ili skroman, iako menja živote i gradi zajedništvo. Ovogodišnji laureati su primer da se taj izbor može živeti.
Irfan Ličina, fotograf, svojim svetlom razdvaja maglu nerazumevanja. NJegov objektiv hvata ono što često izmiče rečima: nežnu, krhku, ali istovremeno čvrstu i slojevitu strukturu identiteta. On ne fotografiše samo ljude, on beleži njihovu pripadnost, tragove nasleđa i neispričane priče koje grade duh zajednice. Nadija Rebronja kao prognana profesorka Državnog univerziteta u Novom Pazaru, književnica i naučnica, pokazuje da znanje nije privilegija već odgovornost, da se misli jasno, govori hrabro i piše iskreno. Kritičko mišljenje koje neguje u svojim studentima postaje njihova lična „kula motrilja“, tačka sa koje lakše sagledavaju svet oko sebe.
Kolektiv OŠ „Đura Jakšić“ potvrđuje da sve počinje od obrazovanja. U učionici u kojoj se poštuje različitost odrastaju mladi ljudi koji neće morati da uče toleranciju, jer je već žive. Iako škola deluje u seoskoj sredini, njen uticaj prevazilazi lokalne okvire, škola i njeni posvećeni nastavnici oblikuju buduće društvo, tiho i dosledno, iz dana u dan. Aleksandar Nićiforović, novinar, pokazuje da mediji mogu biti mostovi, a ne rovovi. U vremenu brzih osuda, fragmentisanih informacija i površnih narativa, on ostaje profesionalan, temeljit i pravedan. Njegove reči nisu oružje, one su alat za razumevanje, prostor za dijalog i glas razuma koji podseća da je istina uvek vrednija od brzine.
Kule motrilje, kao metafora, možda nikada nisu bile političkije nego danas. U vremenu kada se društva polarizuju, kada se poverenje u institucije kruni i kada se javni prostor pretvara u arenu sukobljenih istina, „kule motrilje“ postaju simbol otpornosti protiv tih procesa. One podsećaju da zajednica ima svoje čuvare, ne u smislu moći, već u odgovornosti.
Politička vrednost ove metafore leži u činjenici da nas upućuje na budnost kao demokratsku obavezu. Kula motrilja ne štiti grad zato što je visoka, nego zato što sa te visine vidi dalje. Tako i društvo koje ima svoje „kule motrilje“ vidi opasnosti pre nego što prerastu u krize: nepravdu pre nego što postane sistem, diskriminaciju pre nego što postane norma, a govor mržnje pre nego što se pretvori u nasilje. One su protivteža ravnodušnosti, najvećem političkom problemu svake zajednice i pokazuju da je moguće ostati uspravan u vremenu relativizacije, istrajan u vremenu pritisaka i glasan onda kada se traži tišina.
Politički gledano, „kule motrilje“ su narativi o otporu, odgovornosti i kontinuitetu. One su dokaz da je zajednica živa onda kada ima ljude i institucije koji je podsećaju da solidarnost nije luksuz, nego ljudska obaveza. U društvima koja se lako povlače u plemenska okupljanja i identitetske rovove, kule motrilje su simbol mogućnosti da se identiteti ne sukobljavaju, već dopunjuju. I konačno, opstaju samo zato što postoje oni koji biraju da motre: da prate, brane, kritikuju i popravljaju. U tome je možda njihova najveća politička snaga, one nam govore da demokratija ne propada naglo, već postepeno, onda kada nestanu ljudi koji bdiju.
Autor teksta je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“ iz Novog Pazara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
