foto: Elmedin Hajrović/ATAImagesBivša rektorka Zana Dolićanin godinama je važila za „nedodirljivu“ figuru, zahvaljujući snažnim vezama sa centrima moći u Beogradu. NJena smena dugo je delovala kao nezamisliv scenario
Blokada Državnog univerziteta u Novom Pazaru trajala je gotovo godinu dana. Počela je kada je oko dvesta studenata zauzelo zgradu univerziteta, a završena je pre nekoliko dana, kada su studenti, vidno emotivni najavili kraj blokade nakon postizanja dogovora sa novom rektorkom Tanjom Soldatović.
Studentski zahtevi odnosili su se pre svega na vraćanje statusa za oko dvesta studenata, raspisivanje novih konkursa za profesore koji su prethodno udaljeni sa fakulteta, kao i na stvaranje uslova za održavanje regularnih izbora za Studentski parlament, planiranih za april. Kako je saopšteno, deo zahteva biće ispunjen u kratkom roku, dok će za realizaciju ostalih biti potrebno više vremena.
Pregovori između studenata i nove rektorke trajali su poslednjih nekoliko nedelja i odvijali su se uglavnom van očiju javnosti. Informacije o njihovom toku nisu iznošene sve dok, očigledno, nisu postignuti konkretni dogovori koji su omogućili okončanje blokade. U međuvremenu, bilo je uočljivo da rektorka Soldatović nastoji da obezbedi podršku Beograda za svoje poteze u ovom procesu. To se moglo naslutiti i na osnovu fotografija objavljivanih na društvenim mrežama, na kojima se pojavljuje sa različitim političkim akterima iz prestonice, ali i niza sastanaka očito održanih u povodu rešavanja krize.
Važno je, međutim, podsetiti da su studenti Državnog univerziteta ovu borbu gotovo u potpunosti vodili sami, uz podršku dela profesora i relativno malog broja građana. Šira politička podrška i deklarativna zalaganja stigli su tek kasnije. Bivša rektorka Zana Dolićanin godinama je važila za „nedodirljivu“ figuru, zahvaljujući snažnim vezama sa centrima moći u Beogradu. NJena smena dugo je delovala kao nezamisliv scenario, a svaka kritika upravljanja univerzitetom nailazila je na zid institucionalne i političke zaštite.
Kriza na Državnom univerzitetu, koja je u protekloj godini ušla u svoju najvidljiviju fazu, zapravo je rezultat procesa degradacije koja traje skoro jednu deceniju. Univerzitet je sistematski urušavan, dok je bivša rektorka, lišena elementarnog osećaja za akademsku i institucionalnu odgovornost, pokušavala da ga u potpunosti podredi ličnim interesima i lojalnim kadrovima. Takav model upravljanja sve više je ličio na autoritarno, gotovo faraonsko vladanje, u kojem je univerzitet pretvaran u svojevrsno utočište za razne penzionisane i politički podobne kadrove iz drugih delova Srbije, kojima je univerzitet postao – sigurna kuća.
Iako su studenti uspeli da izvrše pritisak na novu rektorku i dobiju određena obećanja, teško je poverovati da bi do takvog ishoda došlo bez prećutnog ili otvorenog „zelenog svetla“ iz Beograda. To dodatno potvrđuje staru tezu da se o sudbini Državnog univerziteta ne odlučuje isključivo u njegovim institucijama, već u političkom centru moći.
Posebno problematično pitanje ostaje uloga Senata univerziteta. Ako je isto to telo, podržavalo odluke o udaljavanju profesora, ostaje nejasno kako će sada funkcionisati u procesu njihovog eventualnog povratka. Takav paradoks najbolje oslikava stepen institucionalne degradacije u kojoj se univerzitet našao – gde se akademske odluke donose ne na osnovu principa i procedura, već u skladu sa zahtevima onih koji smatraju da je to jedina ispravna odluka, kako je radila bivša rektorka Dolićanin.
Tokom trajanja krize, javni prostor bio je preplavljen različitim insinuacijama o sudbini Državnog univerziteta. U opticaju su bile tvrdnje o njegovom gašenju, pripajanju Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, pa čak i o navodnom, unapred osmišljenom projektu potpunog urušavanja jedine državne visokoškolske institucije u ovom delu Srbije.
Takve konstrukcije, iako bez ikakvog ozbiljnog ili proverljivog utemeljenja, svesno su ili nesvesno proizvodile atmosferu kolektivne psihoze u javnosti. Umesto odgovorne javne rasprave zasnovane na činjenicama, svedočili smo obrascu političke i medijske manipulacije u kojem se neproverene informacije koriste kao sredstvo pritiska i destabilizacije.
Upravo zato, sudbina univerziteta ne sme biti prepuštena političkim igrama, skrivenim agendama i kalkulacijama. Reč je o pitanju javnog interesa, institucionalne odgovornosti države i elementarnog prava studenata i zaposlenih na stabilno, autonomno i predvidivo visoko obrazovanje. Svako dalje relativizovanje ovih činjenica ili koketiranje sa teorijama zavere ne vodi zaštiti Univerziteta, već njegovom dodatnom slabljenju i gubitku poverenja u jednu od ključnih institucija regiona.
Državni univerzitet u Novom Pazaru ima značaj koji prevazilazi njegovu isključivo obrazovnu funkciju. NJegovo osnivanje predstavlja jedan od najvažnijih institucionalnih i istorijskih momenata za grad i širi region, jer je simbolizovalo priznanje države da ovaj grad i njegova društvena realnost zaslužuju punu uključenost u sistem javnog visokog obrazovanja. Univerzitet je trebalo da bude ne samo mesto obrazovanja, već i snažan društveni stub, prostor socijalne mobilnosti, integracije i stabilnosti u sredini koja se decenijama suočava sa ekonomskim, demografskim i političkim izazovima. Nakon devedesetih godina, koje su obeležene dubokim društvenim i političkim krizama, ratovima, sankcijama i opštim institucionalnim raspadom, jedan deo stanovništva u ovom regionu bio je faktički isključen iz ključnih društvenih, političkih i obrazovnih tokova. Procesi odlučivanja, zapošljavanja i obrazovanja bili su sistemski zatvoreni i obeleženi nepoverenjem prema lokalnoj zajednici, što je proizvelo duboke socijalne i ekonomske nejednakosti, dok su i nakon promena 2000. godine tranzicioni procesi ostali spori, selektivni i centralizovani, bez stvarnog razumevanja i uvažavanja potreba Novog Pazara. Zato je osnivanje Državnog univerziteta predstavljalo važan iskorak ka institucionalno-obrazovnoj reintegraciji regiona, simbolički i praktični signal da država preuzima odgovornost za dugogodišnje zapostavljanje i otvara prostor za ravnopravniji društveni razvoj.
Upravo zbog toga, način na koji je univerzitet vođen u prethodnom periodu ostavlja posebno težak utisak. Bivša rektorka, koja se gotovo nije pojavljivala u javnosti i o čijem se radu više saznalo kroz posledice nego kroz otvorenu komunikaciju, pokazala se kao figura lišena osećaja za zajednicu u kojoj univerzitet postoji. NJeno rukovođenje bilo je obeleženo deficitima na gotovo svim ključnim poljima – od akademskog dijaloga do institucionalne odgovornosti, a posledice takvog pristupa bile su vidljive u sistematskom urušavanju univerziteta i potpunom gubitku poverenja studenata i dela nastavnog kadra.
Pred novom rektorkom, Tanjom Soldatović, nalazi se izuzetno složen i odgovoran zadatak, jer preuzima vođenje Univerziteta u trenutku duboke institucionalne krize i narušenog poverenja unutar akademske zajednice. Upravo zbog težine nasleđenih problema, njen mandat ne treba posmatrati kroz prizmu unapred formiranih sumnji, već kroz konkretne poteze koje će povući u cilju stabilizacije i normalizacije rada Univerziteta. Iako deo profesora koji su ranije udaljeni sa univerziteta dovodi u pitanje njenu autonomiju, ključno je naglasiti da odgovornost za uspostavljanje novog institucionalnog kursa sada leži upravo na njoj, ali i da joj mora biti pružena jasna podrška da taj kurs samostalno definiše. Da li će njen mandat predstavljati kontinuitet ili stvarni diskontinuitet sa dosadašnjom praksom zavisiće od spremnosti da se otvoreno suoči sa nasleđenim problemima, obnovi dijalog i povrati osnovne principe akademske autonomije i zakonitosti. Najvažnija pobeda u ovoj krizi jeste institucionalno isključenje bivše rektorke Zane Dolićanin, čime je otvoren prostor za prekid sa praksama koje su Univerzitet dovele do ivice potpunog sloma.
Autor je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“ iz Novog Pazara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
