Nušić živi sudbinu svog „Sumnjivog lica“ – i on je u fioci

Petak, 22. avgust

„Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđe pismo“.
Sumnjivo lice, čin I, Jerotije

Juče je nezvanično počela, a danas zvanično otvorena, još jedna oteta Nušićijada u Ivanjici. Već osma po redu! Nama „naših“ osam Nušićijada izgleda kao večnost, a izbacivanje iz festivala i njegovo stavljanje „pod punu kontrolu“ od strane lokalnih vlasti kao ne tako davna prošlost. Ko bi rekao da su to dva identična vremenska razdoblja?

Nušić živi sudbinu svog „Sumnjivog lica“ – i on je u fioci, a ovaj koji se u njega oblači agituje za dinastiju. Naravno da se podsećamo songa koji nam je Milena Minja Bogavac u nekoj trećoj godini progona pisala: „Izvini, Nušiću, što smo glupo dozvolili da se svako u tebe maskira!“

Dan preseca poziv na dijalog – spektakl u najavi, stativa u realizaciji, neslavnije nego dijalog Nušića pisca i Nušića upravnika kada je „Sumnjivo lice“ ostalo u fioci. Studenti rekoše svoje, mi se vratismo praćenju festivala preko Tvrde struje – naše odane operative na kojoj bistrimo sve – od lokalne politike do globalnih dešavanja jer mi se istinski brinemo kud ide ovaj svet.

Dođe i čas za paradu – svečani defile građana, inače događaj kojim se nepogrešivo meri raspoloženje lokalne zajednice prema festivalu. Prizor od stotinak duša koje hodaju za old-tajmerom, a koje prati vozilo hitne pomoći, nije prijatan. Od učesnika, najvedrije deluje pet pasa koji su se uredno pridružili. Milionera, psa koji je ime dobio zbog milionske odštete koju opština plaća za njegove ujede, nema; i on je, valjda, u egzilu, da ne bi ujedao goste.

Dan završavamo susretom sudijske trojke – ekipe koja je osam godina sudila na šaljivim fudbalskim utakmicama Nušićijade. Ove godine, susret se desio na Brdu kod Ivanjice – kako dolikuje susretu ozbiljne delegacije u izbeglištvu.

Subota 23. avgust

„Onaj što ga tražimo… tu je“
Sumnjivo lice, čin I, Aleksa

Jutro u Ivanjici počinje programom „Uz jutarnju kafu – politika, kafica, Nušić, muzika“ (valjda „muzikica“ ako su lokalne i centralne vlasti usaglašene). Na mestu nekadašnjeg javnog toaleta, sadašnjeg vidikovca, trebalo je da se diskutuje, ali, kako bi kapetan Jerotije to preveo na službeni jezik: „razgovora je bilo – razgovaranja nije“. Desio se susret političke teorije i prakse: ivanjički zbor građana svečano je „napumpao“.

Sa beogradskih ulica i onlajn glasila tog dana je stigao je i apel da se ne pothranjuju uvrede i ne lepe etikete po tuđem identitetu, već da se gađa politika i odgovornost, dakle, vaistinu, nije Šiptar nego lopov, nije peder nego lažov. Opet vaskrsava „Sumnjivo lice“ i priča o tome kako je sačuvano: pred povlačenje preko Albanije, bačeni rukopis najpre je sakrila jedna Srpkinja iz Prištine, ali ga je u konačnici sačuvao i potom mu ga predao jedan „Arnautin“. Hvala komšiji.
Veče zatvaramo kao i današnju „kaficu“- s onim ukusom koji ostane kad priču o kulturi stave u naslov, a politiku u fusnotu. Naš Jerotije bi rekao: „Red je zadovoljen.“ Nušić bi dodao: „Smisao nije.“ Naša sudijska trojka ostala je sa dvojicom jačih. Domaćin je danas izgubio.

Nedelja 24. avgust

„Pa znaš kako je: drukče je bilo juče, a drukče danas.“
Ožalošćena porodica, čin III, Proka

Nedelja je na našoj Nušićijadi bila dan za pozorište.

Uvek se tražila karta više, a jedini incident koji se desio na festivalu bila je tuča dve dame oko sedišta za „Gospođu ministarku“ Narodnog pozorišta iz Beograda. To je, doduše, bilo prve festivalske godine kada kao zajednica nismo bili pripremljeni na toliki nalet kulture. Posle smo se neki navikli, ali neki nisu, pa nas je, zajedno sa humorom, koštala egzila.

U jednu nedelju leta gospodnjeg 2016. smo, zbog „Sumnjivog lica“ koje smo radili sa Reflektor Teatrom, prešli nedozvoljenu granicu a da to nismo ni znali. Kesića, kojekakve humoriste, onog „bradatog Dražu“, sve Hrvate uključujući „Zdravka“ Rundeka su nekako mogli da nam prežive, ali da im Jerotije laje sa scene, Vića nosi fantomku, ivanjička publika uz ovacije dočekuje aluzije na vlast a zamenik sreskog kapetana sedi u drugom redu – e, to nisu mogli.

Ove nedelje karte za pozorište se još nisu prodale, iako je pozorišni sadržaj dobar.
Na zatvaranju festivala, na sceni „Okruglo, pa na ćoše“, ima malo ljudi, jer ne idu Nušić i kontrola zajedno.

Dan se završava veoma logično, iako naizgled paradoksalno. Glumac u ulozi Branislava Nušića, onaj zbog koga se izvinjavamo, oblači majicu ivanjičkog zbora i, jednostavno, preleće. Uvek u pravo vreme, ne mareći ni za nas pre osam godina, ni za njih danas, on ne glumi Nušića: on je živi Nušićev lik.

Nego, zamalo da zaboravimo! Na majici piše „Viđen si za doviđenja“.

Ponedeljak, 25. avgust

„Sumnjivo lice, to… je lice koje je teško pronaći, a državni interesi zahtevaju da ga pronađeš!“
Sumnjivo lice, čin I, Jerotije

Jutro počinje spoznajom da smo opet poznati.

Od kad smo zamrzli naše Nušićijade, jer je društvo došlo u fazu takvog straha, a samim tim apatije, autocenzure i amnezije, slabo smo se javljali svetu sa društvenih mreža. Ove godine smo, međutim, imali štošta da podelimo, jer je društvo iz apatije izašlo i vrlo se zanima za festival. Međutim, nismo ni pomišljali da toliko zanimamo novog sreskog kapetana da je, iako ne naš pratilac zvanično, prvi je otvorio našu poslednju objavu od prethodne noći. Ako nekome u centrali treba dokaz o posvećenosti, spremni smo da ga dostavimo.

Pored ekipe iz Ivanjice, brzinom uhođenja može se pohvaliti i ekipa iz Trsta. Mi se istom ne možemo pohvaliti jer tek danas vidimo da su jedne novine sa urednikom iz komšiluka prekjuče objasnile da Goran Marković, Dušan Petričić i Žarko Korać iz inostranstva ruše državu. Vest o ovim veoma sumnjivim licima je objavljena pre nego što su stigli da popiju espreso kafu.

Imamo čast da poznajemo jednog od dvojice sumnjivih „ideologa blokadera“ (nadamo se da ćemo imati čast da upoznamo drugog) i „opozicionog karikaturistu“. Svesrdno su podržavali naše borbe za slobodu po ivanjičkim brdima, na beogradskim slobodnim prostorima, na televiziji i na internetu. Od kada je Guta, naš magični spoj, garantovao da je Dušan dao dozvolu da izložbu okačimo usred šume na Velikom brdu, svi naši događaji imali su red Petričića i red Koraksa. Goranove poruke podrške, pisma i govori postali su deo našeg kulturološkog okvira, kodeksa i narativa. „Dok god se bojite, vi niste biće koje može da živi normalno. Onog sekunda kad čovek odluči da se ne plaši – on je slobodan.“ Ovaj citat ostavljamo njemu u čast, a svima na odgovornost. A ovi uplašeni neka budu srećni što među družinom u Trstu nije bio i Koraks, jer njegovo je pero posebno opasno!

Utorak, 26, avgust

„Istina nikad ne govori javno i istina se nikad ne štampa u novinama.“
Gospođa ministarka, čin IV, Vasa
Dan počinje baš posebnim izdanjem novina za koje pišemo ovaj dnevnik, pod rednim brojem 10.000. Živka ministarka se pitala kakva je to zemlja i kakvi su joj zakoni kad policija ne može da zabrani jedne novine, a mi se pitamo kako je Danas, uz sve zabrane, ipak preživeo iako piše istinu. Jer i godine za nama slave Vasinu teoriju, da je „istina zgodna za ogovaranje, onako u četiri oka, u porodici, a kud si ti pa video i čuo da se istina javno kaže?“

Nalazimo se da sumiramo utiske koji se nalaze u prethodnim redovima, i danas se u našem malom krugu sećamo Dušana Mitrovića, dobrog duha Danasa i čuvara istine, čoveka čije ime nosi nagrada „Dobar primer novog optimizma“ koju smo jedne godine dobili mi, a naredne je uručili studentima. Znali smo da će nešto veliko da urade! Sećamo se i drugih naših dobrih – Laneta, Dragoljuba, Vese. Hrabri nedostaju.

Važno nam je da čuvamo istinu što bolje.
Danas, zbog sutra.

Sreda, 27. avgust

„Narodno poverenje? I to ti je, brate, artikal kao i svaki drugi artikal. Metneš ga na kantar, vidiš koliko je teško, odrešiš kesu da platiš „.
Narodni poslanik, čin I, scena XVII , Sreta

Rizične rifove bi danas trebalo skinuti sa programa jer pesma koja izaziva razmišljanje tretira se kao pirotehnika. Naš Vlatko Stefanovski, Prljavo kazalište i Letu Štuke nestadoše sa Belgrade Beer Festa, a Dino Šaran prevede stvar na narodski: „Ne idu koncert i pendreci zajedno.“

Umesto jubileja nema ni Filmskih susreta u Nišu na koje je naš Pera Božović uvek jurio pre ili posle Nušićijade: glumačka struka kaže „ne“ u datoj političkoj i društvenoj situaciji, a Savet festivala ne verifikuje zamene i kopije. Grad pokreće Susrete na Tvrđavi, a na pozornici se najviše susreću prazne stolice. I bi festivala bez glumaca, duhovi prisutni, tela odsutna.

I tako se potvrđuje pravilo nove festivalske ekonomije. Bina i set lista su privatne, budžet zajednički, ukus partijski, a sve što ne stane u program stane u saopštenje. Deluje nam veoma poznato.

Četvrtak, 28. avgust 2025.

„Ako ne govorimo sad, biće dockan“.
Sumnjivo lice, čin I, Marica

Danas je jedan ministar zabranio naučna istraživanja na fakultetu na kom je nadležan. Ovo nije lažna vest. Ovo je realnost, logičan ishod sleda događaja.

Poslednju Nušićijadu koju je KudeS organizovao pretvorili smo u pitanje za celo društvo. Rečima Petra V. Arbutine „možda vam naš progon ne izgleda kao vaš problem – ali zapitajte se: možda ste baš vi sledeći?“ Sledeći je svako od nas, dok god vlada ona Žikina: „Ostavi ti zakon na miru, zakon je zakon, a ti si ti. Je li ti što rod zakon, možda kum, stric ili ujak?“

Tada smo znali mi, a danas zna cela zemlja: slučajevi progona sumnjivih lica, traženje istine u egzilu, razrešenja bez objašnjenja, lišavanje slobode bez osnova i slični obrasci dešavali su se, dešavaju se i dešavaće se, sve dok se građani ne oslobode straha, stanu jedni uz druge i bore se za slobodu, za festival, za naučni rad – i to jednako za drugoga koliko za sebe.

Treba nam društvo u kom je sledeći – niko. Deluje da ga konačno stvaramo.

Autori su osnivači Udruženje građana KudeS iz Ivanjice, koje je obnovilo rad manifestacije Nušićijada, a onda političkom odlukom udaljeno iz organizacije i napravilo „Prognanu a slobodnu Nušićijadu“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.