O presudama i osudama

Za početak, g. Petrović se zaista učlanio u NUNS februara 2007. godine. To, prvo, znači da nije dobijao pozive, već je dobio poziv za Skupštinu održanu u aprilu 2008, a to što nije kročio na nju, kao ni činjenice kojima se hvali (nikada nije platio članarinu, primljen preko veze…), ne govori ni dobro ni loše o NUNS-u već o njemu samom. Uostalom, mnogi novinari u Srbiji nisu članovi novinarskih udruženja, a mnogi jesu; neki zbog bliskosti postulatima na kojima organizacija počiva, a puno je i onih kojima su važne pogodnosti koje imaju zahvaljujući kartici, uključujući ulaznicu u Luvr i popust na karte u „Lasti“. Članstvo je, dabome, dobrovoljno, čak i kada je preko veze, a osim prava podrazumeva i obostrane obaveze člana i organizacije o čemu, izgleda, g. Petrović ne želi da ima pojma.

Količina reči koju je g. Petrović upotrebio na svoj, kako sam kaže, bizaran slučaj, takođe više govori o njemu i njegovom sistemu vrednosti nego o NUNS-u. „Pošto me je poznata estradna umetnica opremljena eminentnim advokatom ’zemunskog klana’ dobila na sudu zbog povrede časti i ugleda, i to po Krivičnom zakonu…“, kod neupućenog čitaoca stvara utisak da je (tadašnji kolumnista Kurira) stradao zbog hrabrog činjenja, a ne zbog „pravoslavnog celulita na hrišćanskoj zadnjici ’srpske majke’“ i insinuacije o njenom mozgu svedenom na inkriminisani deo njenog tela. Iako mi je blisko poimanje da je po Srbiju (ne po D. Petrovića, nego Srbiju) „ceculit“ mnogo opasnija boljka od celulita, teško mi je da prenebregnem činjenicu da je on hleb (i presudu) zaradio u tabloidu koji je S. Ražnatović održao kao srpsku heroinu i ikonu.

Cvrkutanje g. Petrovića i službenice UNS-a neću da komentarišem (nadam se da su mu pomogli, mada se to iz teksta ne vidi), ali ne mogu da pređem preko zaključka koji on nameće na osnovu svog bizarnog iskustva sa već pomenutom zadnjicom. Iz njegove elaboracije sledi teška osuda da NUNS ne štiti novinare; a da je hteo da se bavi pravima i problemima drugih kolega, mogao je lako da utvrdi da je upravo u vreme kada je on blaženo slušao cvrkutavi glasić, NUNS (sa N, a ne sa U) organizovao javnu raspravu „Sudske presude i sloboda i odgovornost medija“ povodom presude njegovom sadašnjem listu Danas (vidi, Danas, petak, 28. mart 2008). Ne sećam se da sam na toj raspravi videla g. Petrovića, ali neću izvlačiti dalekosežne zaključke iz toga, već želim da podsetim na taj nimalo bizaran slučaj: izvesna Lj. Kokar je tužila Danas zato što je u dvobroju 11-12. novembra 2001. godine objavio arhivsku fotografiju na kojoj se ona vidi kako nosi sliku Slobodana Miloševića na jednom od beogradskih mostova dok je pod upravom SPS-JUL „branila“ Srbiju od NATO-bombi. Posle maratonskog sedmogodišnjeg suđenja za štetu (?!) koju joj je naneo, Danas je pravnosnažno kažnjen sa 350.000 dinara, plus sudske troškove od 260.025 dinara. Široka i stručna javnost uopšte se nije uzbudila, nije ni UNS sa U; valjda im je prirodnije da se bavi posledicama jedne hrišćanske zadnjice.

Napokon, da pređem i ja na povod napisanija u kom je bez ikakvog razumnog razloga NUNS napadnut. Prvo, drago mi je što je Slavoljub Kačarević pušten da se brani sa slobode. To, međutim, ne menja činjenicu da on, iako novinar i član Uprave UNS-a, nije osumnjičen za svoj novinarski posao, već za zloupotrebu službenog položaja kao direktor firme. Kao esnafsko udruženje NUNS je od državnih organa tražio da vode računa o njegovom zdravlju i dostojanstvu, ali se nije mešao u istragu.

Nije se NUNS napokon, kako to napisa g. Petrović, „bavio analizom izveštavanja medija o povratku ugledne novinarke Biljane Plavšić iz zatvora“ – dužnu pažnju pompi sa kojom je gđa Plavšić dočekana posvetilo je Nezavisno društvo novinara Vojvodine (čije stavove u potpunosti delim). NUNS se ovih dana pozabavio ponovnim postavljanjem ploče Slavku Ćuruviji, baš onog istog dana kada je objavljena, hm, kolumna „UNS sa N i Jozef sa K“. Sa dubokim željenjem konstatujem da tamo nisam videla g. Petrovića, iako bi se iz njegove smušene rečenice posvećene Ćuruvijinoj likvidaciji dalo zaključiti da mu je tamo mesto.

Autorka je potpredsednica NUNS-a