Obama više nije čovek, nego brend

Sećam se, kao da je bilo juče. Te 2008. godine, pred ekranom, nisam propuštala nijednu debatu, nijedan govor, nijedan njegov osmeh koji je obećavao da svet može biti bolji, pravedniji, plemenitiji. Verovala sam u Obamu. U njegovu inteligenciju, dostojanstvo, rečitost. U njegovu sposobnost da istoriji vrati smisao. On je bio više od kandidata – bio je znak da istorija ima dušu. Kada je pobedio, prijatelji su mi čestitali kao da sam ja osvojila izbore. I možda i jesam, jer sam tada, zajedno s milionima drugih, verovala da se nada može vratiti u politiku.

Ali vrlo brzo, svet je video da obećanja nisu isto što i dela. Obama je dobio Nobelovu nagradu za mir pre nego što je učinio bilo šta što bi opravdalo tu čast i priznanje. Bio je to trenutak kada je retorika postala važnija od stvarnosti. Pod oreolom najvećeg demokrate, vodio je ratove ne invazijom, već vazdušnim napadima, bombardovanjem. Setimo se Sirije, Iraka, Avganistana, Libije, Jemena, Somalije i Pakistana. Tokom svoja dva mandata on je odobrio upotrebu čak 563 napada dronovima, što je za posledicu imalo tišinu nekoliko hiljada civilnih žrtava.

Međutim, uprkos tome, Obamino osmogodišnje predsednikovanje odlikovalo je i nekoliko značajnih rezultata i pomaka. Njegov najveći zakonodavni uspeh, Affordable Care Act – „Obamacare“ – otvorio je vrata zdravstvene zaštite milionima Amerikanaca. Ekonomija je, pod njegovim vođstvom, bar nakratko izašla iz najdublje recesije u poslednjih nekoliko decenija. On je bio arhitekta globalnog klimatskog sporazuma, predvodio je napore za smanjenje nuklearnog naoružanja i, iako su odnosi s Kubom ostali hladni, napravio je prvi korak ka pomirenju. Ipak, dok su se ovi međunarodni i domaći pomaci slavili, većina Amerike ostala je zarobljena u istim podelama koje su postojale pre njega. On je mogao da bude pokretač stvarnih promena u borbi protiv rasizma i društvene nejednakosti. Ali nije. NJegov politički legat nije obeležila reforma koja bi trajno uticala na strukturalnu nepravdu. U tom smislu, može se reći da je Obama samo potvrdio status quo, bez velikih promena koje bi donela stvarna jednakost. To je bio gubitak i propuštena šansa, koji nikakav Obamacare ili klimatski sporazum ne mogu nadoknaditi.

No, iako nije uspeo da razbije tvrdu koru američkog licemerja, niti da suštinski promeni položaj afroameričkog stanovništva, on se šetao kao neprikosnoveni simbol dostojanstva, kao hodajuća definicija političke čistoće i pažljivo negovao sopstvenu legendu – legendu „mirotvorca“, „pristojnog lidera“, „čoveka nade“.

U međuvremenu, dok je svet slavio njegovu skromnost, Obama je postajao milioner. Govoreći o društvenoj nejednakosti u Kairu i Johanesburgu, on je govorio kako ne razume šta će ljudima više od jednog stana, dok je sam polako kupovao kuće na Havajima, u Vašingtonu, na Martha’s Vineyard. Skromnost je očigledno najlepša kad se izgovara iz vile s pogledom na okean.

Danas, u središtu Čikaga, niče njegov „legat“ – Obama Presidential Center – toranj od betona, stakla i čelika, vredan stotine miliona dolara, koga čine muzej, biblioteka i forum i koji bi konačno trebalo da bude otvoren u proleće iduće godine. Tako u gradu nejednakosti, siromaštva i svakodnevne pucnjave, on gradi faraonski hram – spomenik samom sebi. Naziva se „fondacijom mira i demokratije“, ali više liči na mauzolej ega. Realizaciju ovog projekta pratili su i prate mnogobrojni problemi – od organizacionih, finansijskih (od planiranih 300 miliona dolara konačna cifra se popela na 800 miliona dolara), kašnjenja, štrajkova radnika, do bunta lokalnog stanovništva. I dok mediji sve to pomno prate, o megalomaniji samog projekta – niko ne govori. Niko ne postavlja pitanje: koji je to legat koji zaslužuje takav spomenik?

Jer da je želeo, Obama je mogao da ostavi tiši trag. Da napravi biblioteku, fondaciju, mesto dijaloga i sećanja – a ne spomenik samome sebi. Da pokaže da veruje u ono što je oduvek propovedao: da veličina ne stanuje u betonu, nego u delima. Umesto toga, on je odlučio da svoju „zaostavštinu“ uzdigne u betonsku kulu usred jednog od najlepših i najvrednijih parkova Čikaga, mesta koje je trebalo da ostane zajedničko dobro.

Zamislite da su to učinili Putin, Xi ili Erdogan? Svetski mediji bi brujali: „egomanija“, „ludilo“, „kult ličnosti“. Ali kada to radi Obama – to je „kulturni centar“, „investicija u zajednicu“, „inspirativna vizija“. I tu leži problem: ne merimo istinom, već pripadnošću. Jedan aršin za „naše“, drugi za „njihove“. Hipokrizija je nova valuta demokratije. I svi mi, kolektivno, menjamo istinu u mit, kada nam tako odgovara.

I eto gde smo stigli. Demokratija više ne znači moral, nego dobar PR.

Obama više nije čovek, nego brend. A njegov grandiozni toranj nije spomenik miru, već je ogledalo našeg slepila. Jer prava lekcija Obame nije u tome što je izneverio svet, nego u tome što smo mi pristali da nas uveri kako je dovoljno lepo govoriti i obećavati – umesto časno delati.

I možda je pravo pitanje, možda: koliko još kula, tornjeva, hramova može da stane u svetu koji veruje u priču više nego u istinu.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.