Od ćacija ne postaje Rastko

U slobodnom tumačenju promotera Ekspa, ime Rastko simbol je snage, napretka i inovacija, a ime Milica simbol topline, ljubaznosti i harmonije, što im se, gle slučajnosti, savršeno uklopilo u temu buduće specijalizovane izložbe. A zapravo nema slučajnosti, nego su oni izvornom, pravom značenju imena (Rastko – snaga, Milica – mila, draga) nakalemili sve ostalo, zato što im tako odgovara. Posebno je zanimljiva reč „inovacija“. Da li možemo zamisliti nekog od tvoraca vlastitih imena iz daleke prošlosti, kako sedi pored ognjišta i u svojoj mašti od reči hrast pravi ime Rastko, a zatim razmišlja kako će ono savršeno pristajati inovativnoj osobi? Baš tako reče sebi u bradu: inovativnoj.

Teško da će Siniša Mali, ili bilo ko drugi iz aktuelne vlasti, koliko god bio inovativan, uređivati sadržaj kolektivnog pamćenja prema sopstvenoj volji. Mogu oni da kontrolišu sve aspekte našeg života, da zarobe sve institucije, da zatvore univerzitete, ugase pozorišta, festivale, nezavisne medije, ali misao ostaje slobodna, kao i pamćenje.

Niko, pa ni oni koji su najlojalniji vladajućoj stranci, ne pitaju predsednika države šta da zapamte, a šta da zaborave. Pamćenje ima vlastiti tok. I ništa ne postaje simbol u jednoj zajednici tek tako, preko noći, zato što se to nekome prohtelo; evo, narode, gledajte ove lepe lutke u narodnoj nošnji, to su Milica i Rastko, imena ste sami odabrali. To su maskote Ekspa 27 koji će promeniti vaše živote i vašu budućnost. Gledajte ih i pamtite zauvek.

Da bi nešto postalo zajednički simbol, mora da prođe kroz proces zajedničkog mišljenja, da zađe i u našu podsvest, da nas pokrene, prodrma, da nas uznese ili onespokoji i zaboli. Tek kada se „kandidat“ za kolektivni simbol istestira ne samo na dovoljno velikom uzorku, već i u vremenu, dobija priliku da to zaista i bude. Zato, gospodine Mali, te plastične lutke nemaju nikakvu šansu da uđu u pamćenje ovog naroda, jer je konkurencija za sticanje statusa simbola velika, a za nju ste zaslužni upravo vi i vaši politički drugari. Videćemo i kakvih simbola. Zato će Milica i Rastko ostati u svesti ovog naroda samo kao lepa, stara srpska imena i teško da ćemo se sećati nekakvih lutaka s tim imenima, tek zato što su ih obukli u narodnu nošnju i proglasili maskotama izložbe – koja nikome nije bila potrebna osim vladajućoj ekipi. Za njihovu ličnu korist.

A koji su to pojmovi koji su za vreme naprednjaka od običnih, svakodnevnih, postali pravi simboli – svi redom negativni – i kao takvi ušli u naše kolektivno pamćenje? Kapuljača, na primer. Više nije samo dodatak na jaknu kao odevni predmet, već je simbol maskiranog zla, prikrivene pretnje i opasnosti, najdubljeg mraka. Nadstrešnica, na primer. Više nije samo deo građevinske konstrukcije, i nikada to više neće ni biti, već je simbol tragedije i zločina; bahatosti i korupcije. Vilica, na primer. Više nije samo deo lica i deo organa za žvakanje, već je simbol užasne brutalnosti i nasilja, kasnije aminovanog od prvog čoveka ove države.

Među pojmovima koji ostaju trajno u zajedničkom pamćenju nalazi se, naravno, i nova reč „ćaci“, kao simbol nepismenosti, polupismenosti, kupljenih diploma, lažnih diploma, falsifikata, prostote, primitivizma. A sve to zajedno zaogrnuto je silom i apsurdom, koji svoj vrhunac ostvaruju na posebnoj teritoriji, državi u državi, zvanoj Ćacilend, što je još jedan pojam koji se zauvek uselio u naše kolektivno sećanje.

Mogli bismo i dalje da nabrajamo, ali da se zaustavimo kod reči „most“, koja u svim kulturama predstavlja nešto pozitivno, i lepo se osećaš kad je izgovoriš. Predstavlja vezu između ljudi, naroda, teritorija, između svesnog i nesvesnog, individue i Boga, te bi trebalo isključivo da asocira na spajanje, na izgradnju, na prijateljstvo, nikako na rušenje, inat, mržnju. Ali, otkako su nam srušili Stari savski most, i ta obična reč „most“ u naše kolektivno pamćenje ulazi opterećena mračnom senkom najnovije istorije.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.