Od izbora četiri putića: Nije nerealno da se pojavi savremeni Felipe Gonzales

Prethodni meseci i naredne nedelje nisu po meri SNS-a. Otud i mantre o pogrešnosti trenutka. Predsednik bi trebalo da se seti stalnog pozivanja na sportski duh i shvati da se utakmice ne odlažu. Možda taktiziranje doprinese pobedi, ali ona je kalkulantska i bleda, kao i uživanje u njoj.

Željeni ishod naprednjacima može doneti samo decenijsko iskustvo u izbornom švindleraju. Kombinovano sa političkim svingerajem, oni su u poziciji Šredingerove mačke – nisu pokrali izbore, sve dok neko ne pogleda.

To je najveća opasnost i jedina nepoznanica. Predsednik Vučić, zaslepljen svojom interpretacijom događaja, ne vidi moguće ishode i to odlaže izbore. Plaši ga i što Fajnenšel tajms prepoznaje zajedničku krivicu njega i Zapada zbog trenutnog stanja. Biće da su strani faktori svilen gajtan vešto sakrili u poklonu podrške. Uopšte nije nerealno da se pojavi savremeni Felipe Gonzales sa izveštajem na koliko je mesta SNS šanirao izbore. Tada će postati lopovi.

Do sada su oni bili u sjajnim odelima, a inostrani partneri su ih prepoznavali kao gospodu, jer se suština nije videla od blještavih listera. Šaneri su u elitnim krugovima sve dok ih na valama preko neko ne uhvati u krađi. Razlika između šanera i lopova je što je lopov pao.

Svetski policajci godinama su bili lenji da hapse, pa je šana prolazila. Sada je drugačije. Predsednik Srbije zato nema mira i ne da mu se na izbore. On ne zna kako će se na novu turu šaniranja gledati i da li će biti kupaca za ukradenu robu.

Društveni odnosi zaoštreni su zločinački, a vlastodršci ne razumeju da se o istu oštricu i oni mogu poseći. Kobre su iz straha pucale u vazduh, ali nisu imali što biti u Novom Sadu. Da nisu bili tamo, sigurno ne bi došlo do pucanja. Ko je onda kriv zbog ispaljenog metka? Država nestaje u bezbednosnom sektoru jer red i zakon dele sto sa bezakonjem. Žandari, prošli kroz različite drilove i surove selekcije, sada su sa ljudima koje treba da hapse. Festingerova disonanca u svom laboratorijskom obliku. Ogoljena je društvena propast, dok neko uzima za pravo da se buni što sve veći broj plavaca otvara bolovanja. Na pamet im padaju sulude ideje da se i vojska izvede na ulice. Takav čin bi uverio posmatrače srpske zbilje da je predsednik Vučić izgubio meki i okrenuo se funkcijom garantovanom tvrdom uticaju. Sve neverne Tome će tada videti da on nije u stanju da isporuči očekivano.

Naprednjaci se ne ponašaju kao dobri domaćini. Ophode se prema zemlji kao da je neprijateljska. Otpor SNS-a istoriji jeste sebičan u svakoj svojoj formi i nema nikakve veze sa državom. Zbrzano završena serija „Jeloustoun“ bez odličnog Kevina Kostnera kao Džona Datona može im dati nauk. Nekada je potrebno da se primene rešenja u kojima korist gubi, a viši interes dobija.

Napredna Srbija dužnost meša se koristoljubljem. Misle da im je od Boga dato da odlučuju o sudbini većine. Ako bi stvarno želeli da zemlji učine dobro, morali bi da u svojim institutima i ideološkim centrima uđu u izučavanje Platonovog poimanja države. Tada bi shvatili da u uspešnoj državi svako zna gde mu je mesto.

Pred Srbijom su neophodni i bolni meseci konsenzusa. Država mora biti pomirena, a oni koji su se obavezali na njeno čuvanje, moraju se odreći komfora svojih sinekura, kombinacija i novca koji su, zapravo zasluženo, stekli. Neophodno je da nove generacije počnu da budu učene kako se brine o državi, pa svi učmali čuvari sada treba da vrate dug onima koji su njih učili. Država je transmisijska tvorevina u smislu kojem transmisiju opisuje Režis Debre.

Nijedna stranka ne može se poistovetiti sa državom. Svaki takav pokušaj kroz istoriju je dovodio do sloma države jer su stranačke ideologije prolazne, a država to ne bi smela da bude. Naprednjački nasrtaji su potpuno manijakalni i egoistični. Srbija pod njima će biti ili bespovratno odvaljena ili izobličena do neprepoznatljivosti. Ako je SNS ikada bio državni projekat, on se sada definitivno odmetnuo i preobratio. Lezija je totalna. Zbog toga je čak i mesečarenje tužilaštva nešto od čega naprednjaci sede.

Strah od neostvarivanja potrebnih brojeva ih udaljava od neizbežnih izbora. Beg je infantilan i groteskan. Kada se SNS

bude ponadao da će imati željene rezultate, tada će se ukazati i konture četiri potencijalna ishoda.

Prvi je put stabilokratije. Naprednjaci će šanirati izbore kao i do sada, a biće mušterija za ukradenu robu. Unutrašnja javnost će ponovo ostati razočarana. Trenutno stanje ukazuje na mogućnost incidenata kao u decembru 2023. godine. Protesti će otupeti do sledeće kritične skretnice. Stranci će nastaviti sa svojom podrškom naprednjačkom režimu uvereni da će dobiti nešto, dok će im on i dalje prodavati maglu besramno bogateći sopstvene redove nauštrb kvaliteta života u Srbiji.

Druga solucija je da predsednika Vučića strani partneri ostave na cedilu posle izbora. Dakle, neće više biti šaner, već lopov. Gonzalesov izveštaj će doći u nekoj svojoj modifikaciji. Takvim činom, kriza bi se produbila i država bi nastavila da propada zbog toga što se SNS sigurno ne bi tek tako pomirio sa tim. Nastupili bi dani mahnitosti i konačnih podela. Niko ne može pobiti da naprednjaci imaju ozbiljnu podršku različitih struktura i društvenih slojeva. U ovom slučaju sprega kriminala, policije i korisnih idiota preuzima primat, a Srbija postaje knjiška autokratija.

Malo verovatna opcija jeste da režim odabere fer utakmicu. „Domaći teren“ u smislu kasnog i nepotpunog relaksiranja situacije u medijima, unapređenja izbornih uslova i prečišćavanja biračkog spiska, bio bi zadržan. Do paralize sistema može doći usled toga što opadajuće snage nisu još uvek doživele kliničku smrt. Pokazuju se živahnim i spremnim za borbu svim sredstvima. Zemlja postaje poligon sukoba stranih interesa, ako se uključe snažnije, ili se ulazi u duži ciklus ponavljanja izbora po bugarskom scenariju. Da je političke zrelosti, stvar bi se mogla rešiti manjinskom vladom ili nekom varijantom kohabitacije koja bi disperzovala moć. Ministarstva sile ne bi zajedno išla pobednicima, finansije su na jednoj, a privreda i poljoprivreda na drugoj strani… Nalaze se mirna, civilizovana rešenja za prevazilaženje društvene krize uz velike ustupke sa obe strane.

Poslednja mogućnost je najmanje realna zbog najviše varijabli koje se imaju poklopiti. Pobeda opozicije, pa tranzicija bez sukoba, izvan su granica kraćeg misaonog eksperimenta. Naprednjaci bi trebalo da ne vode raskalašnu, ni funkcionersku kampanju i da se predaju pre početka, a to predstavlja biblijsko čudo. Posle toga, opozicija bi morala da se dogovori međusobno oko odnosa snaga unutar nje. To je, pak, u nivou običnih čuda. Dalje navođenje bi ukazalo da je za ovaj scenario potrebno više od 38 čuda koliko je Isus imao.

Uz otvorene pregovore i kohabitaciju unutar izvršne grane vlasti, prevashodno, nasilju se može stati na kraj i država se može oporaviti. Hana Arent je pravo shvatala da je povećanje nasilja proporcionalno opadanju moći. Dok režimske snage grčevito fingiraju obojenu revoluciju, pošto su oni i boja i platno, mlečna kiselina nagriza mišiće. Jedini put je dijalog ravan utopiji. Studenti su pomogli, ali vlast ima obavezu da zaustavi nasilje i organizuje poštenu proveru moći, ako je ikada mislila dobro Srbiji.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.