Foto: A. Latas/DanasAko se setite “Autostoperskog vodiča kroz galaksiju” genijalnog Daglas Adamsa, i njegove premise da su ljudi praktično treća inteligentna vrsta na Zemlji – odmah posle miševa i delfina, posmatrajući naše društvo poslednjih godina i ja sam bio sklon tom mišljenju. Da smo, civilizacijski gledano, na lestvici solidarnosti i empatije zaista negde ispod miševa i delfina. Ali, zašto se tu zaustaviti?
Uzmimo mrave, na primer. Fascinantna stvorenja. Ako pratite kolonu mrava koja ide po hranu ili se vraća u svoje sklonište, i onda rešite da jednog od njih povredite, zgazite, videćete zapanjujuć prizor. Distalno od mesta opasnosti kolona će početi da se razilazi, mravi će oprezno početi da zaobilaze tu teritoriju, dok će se pojedini od njih vratiti da pokupe ranjenog drugara. Dve se moralne pouke iz ovoga mogu izvući. Prvo, ne može ih nijedno zlo zaustaviti na njihovom putu u bolje sutra. I drugo, najranjivije članove društva nikad ne ostavljaju na cedilu.
Iako mogu da povučem zanimljivu paralelu sa ovim što sam ispričao, i da vam ovde govorim o neljudskom šljamu iz šatorskog naselja Ćacilend, koje probija novo dno puštajući muziku majci koja se bori za pravdu za svoje poginulo dete, neću to učiniti. Dosta smo vremena potrošili na njih. Koristim ove redove da vam ukažem na jednu zanimljivu pojavu u Novom Sadu. Naime, grupa profesora koja podržava studente se okupila u jedan tim, izašla sa svojim kandidatom za dekana Medicinskog fakulteta, i oduvala ostalu dvojicu protivkandidata u prvom krugu.
Dok sedim u udobnosti svog doma i pišem ovu kolumnu, moram da vas nešto priupitam. Mislite li da je njima bilo lako? Da nisu trpeli pritiske? Da li mislite da su se tek tako našli u toj poziciji, da su uz jutarnju kafu jednoga dana rekli: “Hej, sutra su izbori za dekana, šta mislite da kandidujemo kolegu tog i tog…” Neke od njih lično poznajem i ponosan sam što mogu da ih nazovem prijateljima, te sam od početka upućen u to kako je teško bilo okupiti ljude oko jedne ideje.
Ohrabriti ih da isprave kičmu, da stanu uz svoje studente. Od nekolicine njih u startu, malo po malo se to zdravo jezgro širilo, jačalo, i nezaustavljivo privlačilo ostale dobre i pristojne ljude oko sebe, da bi cela priča kulminirala izborima za dekana 29. oktobra, kada je njihov kandidat u prvom krugu osvojio preko 50% glasova.
Čeka ih drugi krug i siguran sam da će im ćaci ekipa pripremiti neko iznenađenje, zaobići zakon na Savetu fakulteta, podmetnuti im nogu na Nastavno-naučnom veću, i osujetiti ih u nameri da pobede, ali za mene to nije ni važno. Jer su oni već pobedili. Dovoljno je bilo da ljudi vide da je moguće ove orke i gnusobe oduvati sa njihovih pozicija, samo ako imate kičmu, stav i dostojanstvo. I siguran sam da će se taj osećaj pobede, osećaj slobode, širiti i na druge fakultete, i na druge gradove.
A pošto već naslov govori o miševima i ljudima, da mi ne propadne tako dobra Stajnbekova sintagma. U Nišu kao da je i ono malo nastavnika medicine koje podržava studente pokleklo pred bahatim direktorima, šefovima katedri, načelnicima… Ne odgovaraju na vapaje kolega iz drugih gradova već nedeljama. Studenti se osećaju kao da su sami, da su ostavljeni na cedilu, na milost i nemilost ćaci upravi fakulteta i klinika.
Kada smo organizovali Beli štit, povodom godišnjice tragedije u Novom Sadu, ideja je bila da svi mi, lekari iz cele Srbije, snimimo kratak klip u kojem kažemo: “I ja sam beli štit” i pošaljemo Novosađanima da mogu da izmontiraju video snimak. Ideja je bila da pokažemo solidarnost, da simbolično stanemo ispred onih koji su najugroženiji i podsetimo da sistem mora da štiti život, a ne da ga ugrožava.
Ja sam apel prosledio na nekoliko adresa u Nišu, između ostalog i jednoj mojoj dragoj profesorki. Kada je stiglo popodne, i kada su me kolege iz Novog Sada podsetile da je već vreme da im pošaljem snimke, da bi stigli da izmontiraju sve, ja sam ponovo poslao poruku profesorki: “Je l’ vam slao neko snimak? Za večeras nam treba”.
Njen odgovor je bio kratak: “Niko”.
I bi snimak, i na njemu ćete u nekom trenutku ugledati ljudinu, caricu, moju hrabru i ponositu profesorku, malenu po rastu, ali džinovsku po osećaju slobode i po dostojanstvu. Tu sam negde i ja, među kolegama sa snimka koji su mi sada zaista i braća, jer nas je nesreća spojila, zbližila, i naterala da se prisetimo nekih zakletva davno izrečenih.
Viktor Frankl, koji je preživeo Aušvic, pisao je da se čoveku može oduzeti sve sem jedne stvari – slobode da zauzme stav prema bilo kojoj situaciji.
Ne znam šta će biti sa izborom dekana na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Ali poznajem ljude iz pobedničkog tima, koji od prvog dana podržavaju studente, i znam da su zauzeli stav. Da su doneli ličnu odluku da sačuvaju empatiju i kritičko mišljenje, i da ne okreću pogled na drugu stranu. Da čvrsto stoje i brane liniju. Ispred, a ne iza studenata.
A što se ostalih tiče, šta drugo da vam kažem sem – učite od Novosađana. Lakše je delovati u grupi protiv neprijatelja.
Organizujte se, pronađite sebi slične, pravedne i dobre ljude sa kičmom. Ako ne, ostaćete upamćeni samo kao sivi mantili, kao notorni izgovori za nekadašnje ljude i profesore.
I tada nam više neće biti potrebne reči, niti dovitljivi naslovi. Kakvi miševi, kakvi delfini. Mravi će za vas biti civilizacija.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
