Ogledalo države

Međutim, nismo se baš pretrgli da uklonimo brojne barijere koje i dan-danas koče druge ulagače kojima bismo nekim čudom mogli da budemo interesantni. I dan-danas se bavimo političkim odobravanjem ili neodobravanjem pojedinih ulaganja. Da smo na vreme stvorili uslove, priliv investicija bio bi veći, možda bi i izvoz kao posledica tih ulaganja zaista skočio, pa bi kudikamo pad dinara bio manji. Ovako ćemo da prođemo najgore od svih. Dok druge valute počinju da se oporavljaju, dinar i dalje tone. Verovatno će svi pre nas da izađu iz krize.

Koliko dubok bi mogao da bude taj pad? Pa ako imamo u vidu da su bankari do sada „pogađali“ kretanje dinara, onda bi trebalo da usledi period stabilizacije. Čini se da je i novi guverner rešen da pokaže špekulantima da neće tolerisati igre na međubankarskom deviznom tržištu. Možda je snažan udarac pesnice o sto nešto što nam je bilo potrebno znatno ranije. Ili je možda država ta koja traži da se malo zažmuri na pad dinara, jer joj to za budžet odgovara. Ekonomisti tu malo doliju vatru izjavama da nam ovako slabljenje valute pojačava konkurentnost. I onda nastaje lom. Razni „proizvođači“ zaskoče da na talasu očekivanja o daljem padu dinara napumpaju cenovnike.

U takvom scenariju i plan guvernera da ojača poverenje u dinar ispadaju… smešni. Iz ugla teorije, to je moguće. Iz ugla građana, nikako. Koliko veruju u dinar najbolje pokazuju podaci u kojoj valuti štede i u kojoj se zadužuju. Kada se svaki dan čuju vesti da je dinar pao na najnižu istorijsku vrednost, kome je do štednje u domaćoj valuti. Inflaciju i kurs izjednačili smo još devedesetih. A od toga zapravo samo boli glava. Ako neko prima platu u dinarima, nema kredit i ne kupuje evre, zašto bi u ovolikoj meri obraćao pažnju na kurs. Da je toliko ne obraća, ne bi ni proizvođačima davao alibi za poskupljenja. Ovako samo otplaćuje njihovo prezaduživanje.