Gordana Logar Splet srećnih i nesrećnih okolnosti – baš kao što to nekako po pravilu biva u svakodnevici, učino je da ovenčavajući danas nagradama kolege koje ih od redakcije Danasa dobijaju, a nose imena onih koji nisu i neće biti zaboravljeni baš zbog časnog traga u profesiji novinar – beležimo i skorašnji, konačni, odlazak jednog prijatelja naše kuće. Izraelskog novinara, jugoslovenskog porekla Tomija Lapida.
Koreni profesionalnog i velikog prijateljstva začeli su se krajem osamdesetih najpre u Tel Avivu, a posle u Beogradu, u tadašnjoj Borbi u kojoj smo svi nekako bili – i Staša i Nikola i većina koja će se kasnije okupiti ovde i danas u Danasu. Jugoslavija i Izrael nisu imali diplomatske odnose, u domaćim medijima pisalo se uglavnom i s mnogo razloga o teškom životu Palestinaca, ali se o drugima tamo sasvim malo znalo. Staša Marinković na čelu Borbe bio je spreman da u to vreme – što nije baš bilo sasvim bezazleno i lako – pošalje ovog reportera da piše o – Izraelcima. Nekako smo se kao dosetili lukavo da pišemo o životu te zemlje otete od pustinje u seriji „Izraelci iz Jugoslavije“, jer je bilo u vrhu države onih koji nisu baš bili spremni da prihvate svaku jeres u medijima, u koju je u to vreme spadao i Izrael.
Osim već „našeg“ Raula Tajtlbauma, uglednog izraelskog novinara – levičara, poreklom iz Beograda, nezaboravan susret i nikad prekinuto prijateljstvo bilo je sa Izraelcom, Jugoslovenom, „Srbinom ili Mađarom“, kako je govorio u šali, Tomijem Lapidom poreklom iz Novog Sada. Besprekoran srpskohrvatski, veliki smisao za humor, ogromna erudicija i večita veza i s Jugoslavijom i sa Izraelom u koji je stigao s majkom 1948, i iznad svega novinarstvo učinile su da i kad je u devedesetim Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) uspostavila diplomatske odnose sa Izraelom, a Tomi Lapid bio rado priman u zvaničnom političkom vrhu kao čovek koji zbog Jerusalima razume Kosovo, nije prestajao da dolazi u „sumnjivu i ne baš patriotsku“ Borbu.
Naročito je svraćao u spoljnopolitičku redakciju, kod nas, gde je bio i Nikola Burzan i voleo je da nam kaže – kad se tu jednom našao i drugi Novosađanin po poreklu – Dušan Makavejev, „ovde uvek vrvi od zanimljivih, uspešnih i tvrdoglavih pojedinaca i jasno mi je zašto vas mnogi ’gore’ grde i ne vole, ne date se, nezavisni ste, sve informacije su tu, a ne morate sve da volite, ja jesam desničar, bliže centru, mislim udesno jesam, ali nisam ludak. I sad ću vam nešto reći, a to je da sam uvek voleo kad ’odgore’ pritiskaju i napadaju zbog onoga što pišete, tek tada uživate pokazujući im da im je to uzalud, da ste častan profesionalac i svoj, da mislite svojom glavom i poštujete činjenice kad vam i ne idu baš u prilog“.
U svojoj redovnoj kolumni u listu „Mariv“ pisao je i o Jevrejima i Arapima, o miru, o teritorijama i ratovima sve do penzionisanja koje ga je malo odvelo u političke avanture, pa je bio kratko i ministar odbrane, ali u istoriji Izraela ostaće upamćen kao jedan od poštenih, harizmatičnih novinara. Negde sredinom 80-ih na njujorškom Univerzitetu Kolumbija, s velikim oduševljenjem Lapida su dočekali studenti novinarstva koji su ga iz nekih knjiga, profesionalnih anegdota i skripti upoznali mnogo ranije. Ostalo je zabeleženo da je od 1979. do 1984. bio direktor državne Radio-televizije Izrael. Bio je to posao i mesto na koje je ličnosti imenovao sam premijer Izraela. U slučaju Lapida, bio je to premijer Begin, poznat po oštrini, preduzimljivosti i nimalo sklon improvizacijama. Lapid je, kao vladin zvaničnik, i sam prisustvovao, mada ne redovno, sednicama vlade. Jednom prilikom, vidno iznerviran premijer Begin mu se obratio („Borba“ je to prenela u jednom oktobarskom broju 1987): „Kako to da ja ili vlada možemo da kažemo Generalštabu šta hoćemo, možemo svoje zahteve da iznesemo šefu policije i da računamo na pozitivan odgovor, a ništa ne možemo da naredimo direktoru Radio-televizije koga takođe postavljamo?“.
Tomi Lapid, dakle direktor RTI odgovorio je: „Gospodine, to i samo to je ta mala razlika između diktature i demokratije“. I ostao je i dalje direktor RTV Izraela.
Jednom prilikom u Beogradu je rekao: „Nismo morali da odemo u Izrael, moj otac advokat je stradao sa Srbima od nacista Mađara u Novom Sadu, posle logori, ali majka i ja smo otišli samo zato da se mojoj deci ne dogodi ono što se desilo mom ocu, njihovom dedi. Inače smo voleli i Novi Sad i Jugoslaviju. Možda mi je zato sada i veoma žao što svoje drugare, koje sam ostavio kao Jugoslovene, zatičem kao Srbe, Hrvate, Mađare, pa im kažem ’Znači jedini autentični Jugosloveni smo mi u Izraelu’“.