Opasne ideje

Aleksej Kišjuhas Koja je vaša opasna ideja? Ovo je pitanje 2006. godine vodećim svetskim naučnicima postavila fondacija „Edge“. Edge je zapravo časopis i prostor na internetu analogan antičkim filozofskim školama ili pariskim literarnim i naučnim salonima: mesto susreta i dijaloga vrhunskih umova svog doba. „Da bismo došli do vrhunskog svetskog znanja, potražimo najkompleksnije i najsofisticiranije umove, stavimo ih zajedno u sobu i naterajmo ih da jedni druge upitaju ona pitanja koja sami sebi postavljaju“ misija je ove fondacije. Svake godine Edge postavi po jedno banalno a kontroverzno pitanje i odgovori naučnika bivaju objavljeni u knjizi. Dakle, 2006. pitanje beše: koja je vaša opasna ideja? Opasna ne zato što je pogrešna, već baš zato što bi mogla biti istinita? Odgovori naučnika odnosno njihove „opasne ideje“ behu fascinantno inspirativne: da nemamo dušu, da je naše ponašanje sasvim uslovljeno genetikom, da roditelji minimalno utiču na vaspitanje svoje dece, da su razlike između ljudi i životinja samo kvantitativne a ne kvalitativne, da smo potpuno sami u kosmosu, da je borba protiv globalnog zagrevanja izgubljena, da je Marks bio u pravu, da nauka mora uništiti religiju, da nema slobodne volje, da je sve besmisleno.
Koje su to opasne ideje u Srbiji? Na primer sledeća: da Srbija prva treba da prizna nezavisnost Kosova. Nije poenta da li je to dobra ili loša ideja – poenta je da je opasna. Odnosno da je opasno o njoj zboriti. I upravo iz tih razloga, o njoj se ne piše, ne razgovara, ćuti. Društveni kontekst u Srbiji takav je da postoje političke ideje koje nosiocu dotičnih mogu doneti opasnost.
Emisije kao što su Peščanik ili Insajder bave se, za srbijansko društvo, opasnim idejama. I svi to znaju, od autorki do slušalaca/gledalaca. Dakle, o čemu svedoče upadi na tribine Peščanika u Aranđelovcu, Futogu, Pančevu? Ili upadi na izložbu umetnika sa Kosova u Beogradu, na tribinu LSV u Somboru? Policijski kordoni pred zgradom B92 u noći nakon proglašenja nezavisnosti Kosova? Da danas u Srbiji postoji korpus (sasvim legalnih i legitimnih) političkih ideja čiji nosioci rizikuju sopstveno zdravlje i život.
Dokle se onda stiglo od 5. oktobra naovamo ako uopšte postoje opasne političke ideje? Ne daleko. U maju 2000. godine bilo je opasno prošetati se ulicom sa bedžom pesnice „Otpora“ na reveru. Danas je opasno doći na tribinu Peščanika. Razlika je u tome što se tada moglo dobiti pendrek od policajca, a danas pesnicu od nadrndanog momka iz neke od mnogih kleronacionalističkih organizacija. U jednom smislu, ova razlika je beznačajna: nasilje zbog političke ideje uvek je nasilje zbog političke ideje. Na delu je kontinuitet. U drugom smislu, ova razlika je indikativna. Ranije se sa političkim neistomišljeništvom obračunavala država preko svojih organa i organela – i ovo smo pompezno nazivali totalitarizmom. Danas je taj totalitarizam „demokratski“ razasut među brojne organizacije i pojedince voljne za politički obračun i uličnu makljažu.
Koje su to još opasne ideje u Srbiji? Primera radi, ona da je država Srbija planski ubijala civile nesrpskog etniciteta širom bivše SFRJ. Umesto suočavanja s tom idejom, suočava se sa njenim nosiocima. Od autocenzure, preko javnog ostrakizma do sasvim realnih pesnica. Zatim, ideja da je srbijanska vlast sistemski korumpirana od strane nekolicine monopolista. Kao i ideja o postojanju organizovane političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Konačno, takva je i ideja o kojoj se još manje govori: ideja da većina građana Srbije suštinski nije za ulazak u Evropsku uniju. Sve ove ideje nisu nužno opasne po svojoj sadržini i/ili posledicama – one su opasne za ljude koji ih poseduju. Opasne politički, ali i zdravstveno-egzistencijalno.