Opasno zamagljivanje stvarnosti

Velimir Ćurgus Kazimir Pretpostavljao sam da je gospodin Lađević pogešno citiran i da će se javiti sa nekim demantijem ili objašnjenjem. Pošto nema nikakvog demantija ili objašnjenja, to znači da je novinarka precizno prenela odgovore (misli) gospodina Lađevića.
Osim objašnjenja da Srbiji nije potrebno posebno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava (sasvim je dovoljna Služba na čijem je čelu) gospodin Lađević daje primere kako je to organizovano u drugim evropskim zemljama i ističe sopstvene rezultate. Pri tome odlučno odbacuje da je Srbija po bilo čemu specifična zemlja, a na primedbu novinara da je srpsko društvo „posleratno“, duhovito primećuje da i: „Francuska živi u stanju posle Drugog svetskog rata“. Tako dolazimo do same suštine političkog objašnjenja društva i prilika u kojima živimo.
Srbija, i srpsko društvo, prema Lađeviću, nimalo se ne razlikuju od ostalih evropskih društava već je, u mnogo čemu, mnogo naprednije od njih. Ne postoji blizina ratova, etničkih čišćenja, izbeglica, masovnih ubistava, nasilja (unutrašnjeg i spoljašnjeg), kriminalizacije, političkih ubistava… Sve se to može lako uporediti sa onim što se u Francuskoj ili Danskoj dešava mnogo godina posle Drugog svetskog rata. Ovakvu lakoću negiranja ne prošlosti već stvarnosti imali smo odavno, još od Bore Jovića.
U Srbiji poslednjih nekoliko godina postoji jedna veoma zanimljiva škola političkog mišljenja koja pokušava da dokaže da se ovde nije desilo ništa drukčije i specifičnije nego bilo gde u Evropi. Kada se dogodi neki nacionalistički ili rasistički incident – na nekom skupu, na ulici ili na utakmici – odmah se javljaju političari (najčešće iz DSS-a) koji objašnjavaju da je to uobičajeno u celom svetu i da nema nikakvog razloga za zabrinutost.
Posebnu priču predstavljaju organizacije koje otvoreno zagovaraju nacionalnu mržnju i netoleranciju prema pripadnicima drugih nacija, vere ili rase. Tada na scenu stupaju isti političari koji nam objašnjavaju vrednosti slobode izražavanja kao temelja svake demokratije. Takvu pouku su čitaoci Danasa dobili i od Petra Lađevića. Na pitanje novinarke: „Da li je slobodna reč diskriminacija po nacionalnoj, verskoj i seksualnoj pripadnosti?“ Petar Lađević pomalo iznervirano odgovara: „To je posebna oblast – šta je to sloboda reči? Ovde se mnogo truća, pogotovo u medijima, o nekakvom govoru mržnje. Sve može biti govor mržnje.“ Genijalno! Ako sve može biti govor mržnje, to znači da i ništa ne mora biti govor mržnje. Sve zavisi ko će to da protumači. Petar Lađević, kao tumač naše stvarnosti, pogotovo one političke, nema mogućnosti ni da utvrdi da li je neka organizacija fašistička ili demokratska. To reguliše Ustav koji ne dozvoljava stvaranje fašističkih organizacija. Pošto nijedna organizacija za sebe ne kaže da je fašistička, jasno je da u Srbiji ne postoji problem fašizma. Iako Ustav ne reguliše veličanje fašizma kao političkog ideala niti negiranje holokausta, kao što je slučaj u mnogim evropskim zemljama, ipak je više nego jasno da Obraz, 1389, Nacionalni front i slični ne predstavljaju nikakvu pretnju za ljudska ili eventualno manjinska prava u Srbiji.
Naravno, Obraza i sličnih ima posvuda po svetu. Niko ne tvrdi da je Srbija nekakav izumitelj ovakvih nacističkih plagijata. Ono zbog čega su stvari drukčije tiče se prvenstveno nedavne prošlosti i političkih prilika u kojima gospodin Lađević aktivno učestvuje. Negiranje svega onoga što se desilo, kao i postojanja opasne rušilačke energije raširene u nekoliko nacionalističkih stranaka i pokreta, predstavlja način ne samo da se zamagli i iskrivi stvarnost nego i da se direktno optuže i prozovu svi oni koji tvrde suprotno. Gospodin Lađević je ljut na medije i verovatno neke nevladine organizacije koje ukazuju na ovakve pojave. Čudno je da je neko ko bi trebalo da štiti ljudska i manjinska prava u svađi sa onima koji ukazuju na postojanje javnih pretnji onima koji su drukčiji.
Ovakve vrste svađa i preganjanja sa medijima i javnošću postale su nekako zaštitni znak narodnjačke koalicije. Kao da se među ove političare uselio neki demon mizantropije koji ne propušta priliku da se naruga ili izvređa novinare i medije zbog pitanja koja se postavljaju.
Skandalozni rečnik jednog državnog službenika, zaduženog i za zaštitu ljudskih prava, koji govori o „trućanju“ medija kad je reč o „nekakvom govoru mržnje“, više i ne zabrinjava. Ta vrsta retorike može da uzbudi samo nekoga ko je prespavao izjave Ivana Markovića i Gorana Matića. Ima u ovoj retorici, nažalost, i dosta bešćutnosti – posebno posle paljenja i pogibije mladića u američkoj ambasadi. Nije li govor mržnje, koji gaje političari i njihovi mali lokalni fireri glavni okidač mnogih tragedija širom ovih prostora. I nije li prvi službenik u Službi za zaštitu ljudskih i manjinskih prava osoba koja bi trebalo da pozove na uzbunu, a ne da napada i relativizuje pojave govora mržnje u Srbiji?