„Opasuljivanje slobode“

Mislim da smo iste generacije, jer smo zajedno studirali prava od pedesetih godina, kada su nas podučavali profesori: Begović, Gams, „Višinski“, Aleksić, Jovan Đorđević i ostala čuvena imena, koji su nam usadili slobodu misli – „Divinum dare, humanum accipere“ (Davati je božanski, a primati ljudski), kao da pruža početak vaše knjige. Govorite prvenstveno o ugnjetavanju i pritisku vlasti na mladu generaciju tog doba, razvoja socijalizma u Jugoslaviji. Pri tom ste pomenuli kao primer 1968. godinu, kao odraz bune svetskog poretka protiv hajki na slobodoumne ljude, koji su predvodili urbanu inteligenciju, koja se još kolebala, oko čistote samog sistema u kome su živeli. Imao sam rođaka koji je u to vreme bio jedan od nastavnog osoblja na Beogradskom univerzitetu, čistih ruku, ali kao takav, bio partijski sekretar Saveza komunista na svom fakultetu.

Studenti „bundžije“ nisu se protivili oslobađanju slobode misli i delanja, nego za „čisti socijalizam“. Može da se uzima legalno, ali ne sme da se krade. Nisu svi živeli pod jednakim socijalnim uslovima. Slučajno sam se našao jednom na beogradskoj železničkoj stanici i video kako izlazi jedna diplomatska porodica. Čekala ih je kolona od pet diplomatskih limuzina, dok se tadašnja socijalistička elita ukrcavala na put za Dedinje.

Znači, g. Popov, da 1968 g. nije bila „kontrarevolucija“ nego buna za socijalizam, gde će svi jesti istom kašikom jedno jelo i biti svi siti. To je virtuelno rečeno, da bih izrazio šta sam onda i sada mislio. Ja lično nisam učestvovao u tim „demonstracijama“, jer sam odmah video da je to „socijalistička revolucija“ i da ja tu kao antirežimski operativac, nema šta da tražim. Ono o opasuljivanju vam je dobro, da pokažete da je moguće da se i gomila boji i da čeka mrak, da bi viknuli: Ja sam gladan!

Bruno Zgaga, Bela Crkva