Osuđenici kao čuvari piramide

I kao što je svakoj autoritarnoj vlasti potreban mit, taj imaginarni naboj kako bi održavala svoju konstrukciju, tako su i naprednjačkom režimu Aleksandra Vučića potrebni ratni zločinci. Imamo ih pregršt iz prošlosti, neki leže u tamnicama, neki defiluju po televizijama, neki su pomrli, ali, manje-više, svi oni su se stavili u službu vladajućeg kartela.

No, pogrešno čaršija misli da oni vladaju i imaju stvarni uticaj i moć, naprotiv, od tih silnih vojskovođa i komandosa kojima su ruke krvave do ramena ostale su samo blede senke koje imaju svrhu dvorskih luda i strašila za okolne narode.

Svi ratni zločinci predstavljeni su kao nacionalni junaci, to je činjenica; ti vitezovi okruglog stola koji su odgovorni za smrt i starih i mladih među drugim narodima maltene su ovom novopečenom folkloru dovedeni do stadijuma božanstava, pa o njima imamo knjige, tribine, murale i svakojake dogodovištine koje slave njihovo ime.

Ceo taj košmarni fenomen vuče svoje korene iz prošlosti kada je svesrspko ludilo razaralo Vukovar, silovalo po Foči, streljalo po Srebrenici, zakopavalo po Batajnici, dok danas ima savršeno uigranu ulogu čuvara ovog kleptokratsko-klijentelističkog poretka koji je ovaj režim doveo do savršenstva.

Prema novoizašloj publikaciji Inicijative mladih za ljudska prava „Stanje poricanja – Srbija 2024: Laganje o zločinima pod zastavom“, može se videti da osuđeni ratni zločinci uživaju sve blagodeti i počasti u ovom kazamatu. Pa, tako u proteklim godinama osuđeni ratni zločinci su nastavili da imaju prominentnu ulogu u javnom i političkom životu Srbije.

Dok su malobrojni mediji zadržali kritički pristup prema temama kao što su ratni zločini, tabloidni listovi, poput Informera, Kurira, Večernjih novosti, Politike, Srpskog telegrafa i Alo-a, tendenciozno pozivaju osuđene ratne zločince u svojstvu sagovornika na širok spektar tema, navodi se u publikaciji.

Vladimir Lazarević, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa, u Hagu osuđen na 14 godina zbog progona Albanaca, danas šeta slobodan i drži govore na državnim ceremonijama, istican kao patriotski uzor. NJegov saborac Nebojša Pavković, komandant Treće armije, trenutno gost finske ćelije sa 22 godine presude na plećima, doživeo je da mu se knjiga promoviše po čitavoj Srbiji, uz prisustvo ni manje ni više nego Aleksandra Vulina.

Veselin Šljivančanin, velepoznat po Vukovaru, redovan je gost tribina gde ga tretiraju kao ozbiljnog sagovornika o nacionalnim pitanjima. Nikola Šainović, bivši potpredsednik vlade i haški osuđenik, slobodno učestvuje u debatama, kao da se nikada ničim nije okrvavio – od zemaljskih do, reklo bi se, vanzemaljskih tema ima šta da kaže.

Tu je i najprepoznatljiviji dvojac, Vojislav Šešelj i Dragan Vasiljković aka Kapetan Dragan, kao glavni spartanski štitovi pred najezdom obojene revolucije, koji se doslovno ne skidaju sa televizijskih ekrana, i obračunavaju se sa vidljim i nevidljivim neprijateljima ove zemlje i društva.

Uz njih, u javnom prostoru se i dalje veličaju imena poput Milorada Ulemeka Legije ili Franka Simatovića Frenkija, osuđenih za zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i drugih osuđenika čije misli promovišu u domovima kulture, javnim ustanovama, televizijama, državnim institucijama ili čiji murali, jelte, niču po srbijanskim fasadama.

No, bilo kako bilo, ratno razdoblje je odavno iza nas, dok su ispred naprednjačka scila i haridba koje su od Srbije napravile neomitološku platformu za iživljavanje svakojakih psihopata i secikesa, koje imaju i umeju da plate.

Ratni zločinac, dakle, da pređemo na stvar, ovde služi kako bi čuvao poredak strukturalne moći u ovoj zemljetini. Koliko god ga mase doživljavale kao nacionalnog heroja, on je u biti fikus u enterijeru ove sajberpankovske Srbije. Samim time i velikosrpski nacionalizam u tom imaginarijumu nema više nikakvo uporište u realnoj snazi, niti više može i sme da juriša na okolne narode, ali zato služi kao strašilo za vrane.

Zato nema ničega slađeg neoradikalima nego da drže ljude u napetosti, strahu, paranoji i neurozi, dok se na drugoj strani izvlače milijarde kroz privatizacije, subvencije za strane investitore i tajkunske monopole.

Vučićeva tvorevina sve ove i godine opstaje tako što stalno vraća aveti prošlosti na scenu i samim time pojačava mržnju prema Albancima, Bošnjacima, Hrvatima, prema općenito ostatku sveta, a sada i prema pobunjenicima na ulicama Srbije.

U tom spoju državne propagande, ratnozločinačke noćne more i buržoaske pljačke krije se najveći debakl ove zemlje, ali se čini da vladajuća klasa upravo u toj kombinaciji nalazi svoju snagu. Što je dublje i luđe poricanje zločina i što je snažniji kult njihovih egzekutora, ideologa i naredbodavaca, to je lakše prikriti svakodnevnu bedu i rasprodaju društvenih resursa, jer ti nacionalistički mitovi najbolje funkcionišu u ovom neoliberalnom požaru u kojem nestaju zakoni, institucije, fabrike, šume, reke, a na kraju i mi sami.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.