nikol marić

Pripremajući i radeći na raznim knjigama imao sam sreću da susretnem i upoznam posebno posvećene supruge. O nekima od njih sam povremeno ponešto i rekao ili zapisao.

Na primer bez Milice Koljević, supruge preminulog profesora i potpredsednika Republike Srpske Nikole Koljevića teško da bismo čitali knjigu Stvaranje republike srpske, ili Ljiljane Pekić, supruge Borislava Pekića, teško da bismo imali dvanaest tomova Pekićevih Dnevnika.

Među prvima sam upoznao Nikol Marić, suprugu profesora Sretena Marića.

Ona je bila pariska slikarka, živela je u kući iz srednjeg veka na Sen-luju.

Tu je i Dobrica Ćosić svojevremeno, da bi bio veći gospodin od Sretena Marića jeo što više posluženog „buđavog sira“.

To je bila kuća roditelja od Sreteneove supruge Nikol. I oni su bili umetnici.

Pre desetak godina Nikol je organizovala veliku izložbu umetničkog stakla njene majke u Japanu.

Godinama smo se viđali i razgovarali. Prvi put na Tari.

Nekoliko puta na Zlatiboru, jednom u Subjelu, a najmanje dva puta godišnje u Novom Sadu. Jednom takvom prilikom gotovo ceo dan smo razgovarali.

Posle divnog ručka, koji je gospođa Nikol pripremila na srpski način, sedeći na terasi pili smo vino Carica Milica i pušili duvan, nisam mogao a da ne kažem:

– Profesore, moram priznati da Vam na nečemu zavidim.

– A na čemu to, premda zavist nije dobar prijatelj.

– Na vašoj ljubavi sa Nikol.

Prvi put sam tada primetio da mu je desna gornja usna zaigrla u osmeh. Uvek je bio ozbiljan.

A kada sam posle petnaesetak godina, razgovarao sa Nikol Marić, zamolio sam Milojka Kneževića da nam taj razgovor prevodi.

Predložio sam joj da napiše Knjigu ljubavi. Kakvu knjigu ljubavi, upitala me je Nikol. Knjigu o vama dvoma. Nikol je ustala, prekrstila se i rekla: „Gospode Bože, hvala ti, hvala i tebi Srbijo što mi podariste Sretena“.

Posle male pauze je dodala „Slobodane, da nisam upoznala Sretena ja ne bih znala šta je dobro“.

Do tada ga je uvek oslovljavala sa „profesor“, nikada sa Sreten ili Marić. Samo tada ga je oslovila imenom.

Zamolio sam je da nam ispriča kada je i kako upoznala profesora Marića. „Bilo je to na nekom matineu – ističe Nikol – za mojim stolom sedeo je jedan gospodin. Puši duvan na muštiklu.

Počinje razgovor, bolje reći njegova priča. Više od pola sata mi priča o nečemu što ne znam šta je, a čujem da je Subjel.

Ta priča je bajka, poezija, istorija, muzika…

Kad sam kasnije odlazila u Subjel sve sam to videla, sve sam to znala, čak i jela kojima su me učili, i pečenje proje i prženje uštipaka čiji krajevi krckaju a sredina diše…

Nekoliko puta potom mi je Nikol pričala da piše Knjigu ljubavi. I da završene delove njena poznanica prevodi na srpski.

To mi je pri jednom susretu potvrdila i Katarina, kćerka profesora Marića. Nikol je tada imala preko devedeset godina, a ona mnogo zna i pamti iz njihovog života.

Jednom prilikom profesor mi je pričao da je bio u trsteničkom kraju, u jednom selu i da je razgovrao sa jednim vodeničarom.

Ali nije mogao da se seti ni naziva sela, niti imena vodeničara. A on nije voleo priče gde se sve tačno ne saopštava, pa i imena ljudi i mesta.

Pozvao je Nikol. Ona dolazi i on je pita na francuskom, Nikol na srpskom odgovara i kako se zove to selo i kako se zove taj vodeničar.

To može samo ljubav.

U sredu pre podne sam sedeo sa Radovanom Popovićem.

Doneo mi je neke ranije fotografije Nikol Marić.

Pominjali smo i nju i Katarinu. Uveče mi se javlja da mu je telefonirala Katarina i da je preminula Nikol, upravo toga dana pre podne, a da će u subotu biti sahranjena pored svog profesora u blizini Tura, u Francuskoj.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari