Otvoreno pismo srpskom policajcu

Slušam ovih dana, srpski policajče, i ne samo ovih dana, već podosta godina unatrag, kako mnogi izjavljuju: ima poštenih ljudi u srpskoj policiji. Od te izjave, da prostiš, istog časa otrčim u klozet i na klozetskoj šolji, u teškim mukama, provedem minimum 1389 minuta. Što zbog izjave same, što zbog onih što to izjavljuju.

Pod jedan, jeste da smo, verovatno, u svetskom vrhu po samoobmanjivanju, ali ne znam jesu li ljudi što to izjavljuju svesni šta izjavljuju. To bi, doslovce, značilo da je srpska policija, po difoltu, sastavljena od sve samih nepoštenih baraba i smutljivaca, ali se u tom galimatijasu baraba i smutljivaca da pronaći i pokoji poštenjačina, te samim tim nije sve tako crno, ima nade za nas, nada umire poslednja, ptice umiru pevajući, i tako dalje, i tome slično. Ako već stvari stoje tako kako se čini da stoje, a stvari jedva i da stoje, i ako već decenijama pristajemo na takvo stanje stvari i takvo samoobmanjivanje, onda bi možda bilo bolje da svi, lepo, poput sledbenika kulta Džima Džonsa, izvršimo kolektivno samoubistvo.

Pod dva, niko me još, srpski policajče – čast izuzecima Katarini Petrović i inspektorima na slučaju Jovanjica, što sticajem okolnosti dospeše u javnost – nije baš uverio da u srpskoj policiji ima poštenih ljudi. Niko, dakle, nezadovoljan stanjem u vrhu (a zapravo dnu) srpske države, nije skinuo uniformu i kacigu, zavrljačio pendrek i štit, vratio oružje i otišao da prodaje sladoled, prodaje šećernu vunu ili drnda običnu vunu. Niko se nije ni javno samospalio poput Jana Palaha i Jana Zajica, ili barem napisao tajno pismo redakciji lista Danas i, poput doušnika, izneo podatke o mulju u kom se davi srpska policija.

Šta misliš zašto je to tako, srpski policajče? Rado ću ti reći. Zato što te je strah. Strah te je da ne budeš otkriven, otkucan, oklevetan i okrivljen. Da ne izgubiš posao koji imaš, čast koju imaš ili nemaš, i ispadneš kukavica pred većim kukavicama od sebe samoga. Verovatno si i sam, do izvesne mere, ugazio u taj mulj. Ili je po sredi nešto opasnije i smrtonosnije od svega toga, te se policijske tajne čuvaju do groba.

Kad smo već kod kukavičluka, nije zgoreg da se ovlaš pozabavimo i temom hrabrosti. Pitaš li se ikada, srpski policajče, kada ostaneš sam sa sobom, za koga ti zapravo radiš? Ali, nemoj sad, časti ti, da mi recituješ tekst zakletve kao što zbunjeno dete, pred logopedom, recituje “Điha, điha”. U ovom istorijskom času zakletva ne igra bitnu ulogu. Već mi kazuj kako razmišljaš, iako nisi učen da razmišljaš već da izvršavaš. Radiš li za braću Vučić, braću Karić ili braću Bajić? Ili, pak, radiš za Ivicu Dačića, Bratislava Gašića, Marka Krička, Željka Mitrovića, Marka Kraljevića ili Malog Radojicu?
Ukoliko smatraš da ne radiš ni za koga od njih, već braniš samostalnu i ozbiljnu državu Srbiju od napada podmetnutog spolja, kako već mesecima histeriše jedan od braće Vučić, zašto onda samostalna i ozbiljna država Srbija, pre svega, ne razglasi odakle ti napadi dolaze, uputi protestnu diplomatsku notu zemlji ili zemljama iz kojih ti napadi dolaze i ne protera njihovo diplomatsko osoblje? Ili, recimo, zašto su svetla u stranačkim prostorijama SNS-a, u Cvijićevoj ulici, bila upaljena baš one noći kada su ih lica pod maskama porazbijala pred kamerama i pred tobom, iako niko živ, godinama, u te prostorije nije ušao, stakla su mesecima bila razbijena, a hrpa računa za komunalije trunula je zataknuta za kvaku? Prođem tuda i više puta dnevno, primetim ponešto, trudim se da saberem dva plus dva, a trudim se, iako mi ne uspeva baš uvek, i da ne ispadnem magarac.

Ispadaš li ti katkad magarac, srpski policajče? I plaćaš li redovno račune za komunalije, ili ih držiš zataknute za kvaku dok ne istrunu?

Meni se ipak čini, ne zameri, da ti radiš u službi nečijeg ličnog samoljublja. Lično samoljublje uvek nastoji da se prelije u kolektivno samoljublje, ali i obratno. Zato mahom i biramo vladare samoljupce, što nam u životu održavaju uverenje da smo posebni. Jer, valjda, samo mi pečemo rakiju, pečemo roštilj, pečemo pečenje.

I gledam te ovih dana, srpski policajče, dok privodiš i dok mlatiš. Izgledaš baš moćno, baš opasno i baš mačo pod punom opremom i u grupi. Ali, sve vas, da prostiš, slatko jebe jedan čovek.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.