foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Odjeci i reagovanja, rubrika u dnevnim novinama „Politika“ koja je, kada sad razmišljam o devedesetim, najavila propast najstarijeg dnevnog lista na Balkanu koji još samo naizgled postoji a odavno je samo fatamorgana koja jasno pokazuje domete i rezultate jedne politike i odustajanja od zlatnih pravila struke u ime „višeg cilja“.
Mlađi čitaoci mogu da ova moja sećanja isključe, pa tekst koji sledi čitaju onako kako sam ga i pisao, u duhu jednog važnog zakona u prirodi i društvu, akcije i reakcije.
Pa evo reakcije (reagovanja) vlastima i njihovim ideološkim i inim propagandnim zloupotrebama reči patriotizam, za početak. Zašto kažeš patriotizam a misliš na nacionalizam? Patria odnosno Otadžbina (ja više volim Domovina, manje je patrijarhalno) i nacija nisu isto, a razlog je jednostavan, Srbija je domovina ljudima raznih nacija, a ne samo srpske kako bi se ovim izjednačavanjem želelo. To što takvim odnosom SNS, odnosno njihov vlasnik Aleksandar Vučić, slabi državu, poseban je par rukava.
Ima ova podvala i razvoj koji definiše motive za ovaj skučeni odnos prema reči patriotizam. Zašto kažeš patriotizam a misliš na fašizam, odnosno ideju o jednoj zemlji, jednoj partiji i jednom vođi? Znamo kojem. Inače „IŠ“. Suština je, naravno, da se vođa izjednači sa državom. Država to sam ja, želeo bi „On“. I svi vi koji me podržavate. Prema ostalima je sve dozvoljeno, sezona neograničenog lova neistomišljenika odavno je otvorena. Različito mišljenje je stavljeno van zakona. Svrstavanje iza ove i „ovolike“ ideje o ljubavi prema domovini lišeno je svake ljudskosti, etičnosti i na kraju pripadnosti ljudskom rodu.
Trebalo bi ozvaničiti monopolsku komisiju za patriotizam. Ili komisiju za izdavanje licenci, pa ako te komisija prihvati dobiješ licencu da si patriota, i mirna Bačka. Ako ne dobiješ, manje su ti šanse da nađeš posao ili da u državnim službama razrešiš bilo kakav svoj problem, recimo oko dečjeg dodatka.
Nema finansija za nepatriote i tačka. Ima za batinaše, oni su osvedočeni patriJoti još od vremena Miloševića. Setimo se samo da su u nacionalne junake proizvođeni kriminalci i ubice poput Arkana čiji je patriotizam rastao sa količinom novca i bogatstvom.
Takve, skoro pa formalne, komisije za izdavanje patriotske licence (u socijalizmu – komisije za moralno-političku podobnost) uveliko šljakaju i na budžetu su Republike Srbije, bilo kao mediji koje ministarstvo finansira preko tzv. medijskih projekata, bilo kao nevladine organizacije koje su takođe finansirane od Ministarstva kulture ili već kojega, recimo za doprinos folklora razvoju ljubavi prema domovini, na primer.
Problem sa ovim načinom finansiranja neformalnih komisija za prebrojavanje patriotskih krvnih zrnaca je što su one neformalne i ne izdaju zvanične dokumente kojima se moj ili vaš status patriote određuje, pa imamo dodatnu konfuziju oko propuštanja preko granice u i iz Srbije na pr.
No, vratimo se nacionalizmu kojeg su sve vlasti od devedesetih (osim tri godine premijera Đinđića) udavale za patriotizam. Nacionalizam kao osećanje pripadnosti užoj zajednici ljudi, ma koliko je na prvi pogled prihvatljivo, jeste resurs koji, kada počne da se koristi u političkoj sferi, vrlo brzo konvergira ka nacionalističkoj ideologiji a od nacionalističke ideologije do nacizma nema puno koraka. Razmišljajući o tome da građani Srbije već četiri decenije ne uspevaju da se izmaknu nacionalizmu, bez obzira na pogubne rezultate u svakom pogledu, nisam uspeo da u potpunosti razumem tu hipnotišuću moć nacionalizma.
Možda aksiomska nacionalistička teza o tome da je nacija uvek žrtva i da joj svi rade o glavi, a da je pritom u stvari najbolja po mnogo čemu i da joj svi zavide, oslobađa ljude od lične odgovornosti i istovremeno ih uzdiže. Ili je u pitanju neki kompleksniji mehanizam, ne znam. Ono što znam je da se srpski građani moraju jednog trenutka suočiti sa rezultatima razularene nacionalističke politike i izvući zaključak.
Pobuna koja trenutno traje na ulicama srpskih gradova mi se čini prvi put kao građanska pobuna odozdo koja će instalirati građansko demokratsko društvo u Srbiji. Doprinos studentskog pokreta je u tome nemerljiv. Promena se već desila po celom preseku srpskog društva, a suočavanje sa prošlošću mora uslediti nakon toga. Neophodno je. No za početak, redosled je jasan. RASPIŠI IZBORE!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
