Palanka teško razume pojavu novih generacija

Pogotovu što su načini na koje su ispostavili svoje zahteve, od insistiranja na mirnim protestima do organizacije samog pokreta van načina uobičajenog političkog organizovanja. Način organizovanja prilagođen vremenu u kome živimo i sili kojoj se suprotstavljaju, pri čemu su pokazali ne samo upornost već i spremnost na žrtvu. Pa kome sve ovo nije sasvim po volji?

Isključujemo stranku na vlasti koja je ustrojena kao vojska i gde stvari očigledno funkcionišu na strogoj hijerarhiji i piramidalnoj strukturi gde svako zna gde mu je mesto, od koga prima naređenja i kome ili sa kime ih sprovodi. U takvom sistemu nedopustivo je i nepotrebno političko, ljudsko a pogotovu autonomno mišljenje. Mašinerija kojoj su se „Mašinci protiv mašinerije“ suprotstavili i ovom genijalnom rečenicom, opšteprihvaćanom od studenata i potom pobunjnih građana.

Mašinerija, naravno funkcioniše dok god ima ulja da zupčanici ne popucaju. Zasada je očigledno da tvorac ove groteskne političko-vojne tvorevine (formacije), neprimerene demokratskom društvu i ideji o slobodnom društvu, uspeva da podmazuje (sve teže) svoju mašineriju. Resursi, ma koliko su uključeni svi naši/državni novci ipak nisu beskonačni. Inercija, koja je u polju fizike samo jedna od fizičkih pojava, u društvenom smislu predstavlja veoma važnu ulogu i vrlo često opredeljujuću u političkim procesima.

Otuda studenti i njihov način i organizacije i političkog delovanja nailazi na nerazumevanje i kod jednog dela opozicionih stranaka, medijske i opozicione javnosti. Palanka kao društveni fenomen i sama zasnovana na inerciji i potrebi da sve pojave stavi u okvire sopstvenog komfora ili već sopstvenih navika, ako vam je tako bliže, teško da može razumeti pojavu novih političkih generacija i njihovih potreba u skladu sa vremenom u kome sazrevaju i sa potrebama koje kao mladi ljudi osvešćuju.

Primera za ovu tvrdnju ima mnogo, od nestrpljenja pojedinih javnih ličnosti da studenti obznane makar deo izborne liste do nekakvih poziva na jedinstvo i zajedničko delovanje (koordinaciju) od pojedinih opozicionih stranaka, pri čemu one već deset meseci ne uspevaju da uspostave minimum zajedništva pred biračima i da probaju da zasluženo nepoverenje birača donekle povrate dogovorom i zajedničkim akcijama kojih povremeno ima, ali su reaktivne i smišljene u hodu a ne kao rezultat plana, strategije i taktike.

Otkrili su nam studenti svojim žrtvovanjem, od žuljeva na nogama do spremnosti da za svoja uverenja trpe policijsku torturu i nepravedne pritvore, da je veoma mali broj opozicionih prvaka i funkcionera spreman na istu vrstu borbe za sopstvena uverenja i bolju državu.

Naravno da je takva slika smetnja. Smetnja su i jednom delu političke elite evropskih zemalja jer svojim delovanjem pokazuju kolika je odnarođenost političkih klasa i da tu postoji veoma veliki problem za demokratske sisteme. Drugim rečima, bojazan da se demokratija ne ukiseli obnarodovana je i samo je pitanje trenutka kada će biti pokrenuto nezadovoljstvo i van Srbije.

Licemerje pojedinih političara sa zapada o neevropskom karakteru protesta kojim pravdaju manjak podrške srpskim studentima vidno je. Na svu sreću u evropskoj zajednici je sve veći broj onih političkih aktera koji ne podležu ovim mojim ocenama.

Što se tiče političara „populista“ i iz Rusije jasno je da oni ne mogu stajati na strani studenata i građana Srbije. Nisu ni na strani svojih studenata i građana, pa kako bi bili na strani srpskih. Svima koji imaju decu, unuke studente i đake s druge strane jasno je da biti na strani studenata i pomoći koliko god je moguće znači biti na strani budućnosti Srbuje i te mladosti, pogotovu što su njihovi zahtevi i načini za ponos po svakom kriterijumu. Do pobede!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.